Psihologijai psihoterapija su mlade nauke, mladi pristupi proučavanju onog ko čovek jeste, šta ga čini i kako sebi i drugima može pomoći da što bolje i kvalitetnije živi. Pre Freuda, koji je psihoanalizu razvijao pre samo sto dvadeset godina, nisu postojale ni reči koje bi mogle opisati unutrašnju dinamiku ljudske psihe na načine koji nisu odlazili u religiozno – u demonizaciju i divinaciju, u objašnjavanje psihičkih problema natprirodnim silama sa kojima je moguće nositi se samo uz pomoć molitve, religijskih rituala ili, u najdrastičnijoj formi, isterivanjem đavola.
U poslednjih stotinjak godina razvile su se razne grane psihologije i mnoge psihoterapijske škole, tako da danas, na svu sreću, imamo mnogo izbora. Sebe i druge možemo istraživati iz mnogo različitih kutova i budućnost se čini svetla. Sve je više stručnjaka koji su posvećeni otkrivanju dinamike untrašnjih svetova ljudi – toliko različitih i jedinstvenih, a opet, u svom osnovnom emotivnom, fizičkom i mentalnom funkcionisanju, toliko sličnih.
Međutim, još smo daleko od toga da lični razvoj postane nešto opšteprihvaćeno i temeljno, nešto što se podučava u školama i o čemu se edukuju roditelji putem državnih institucija. Roditelji tapkaju u mraku nastojeći što bolje da odgoje svoju decu, a partneri pokušavajući da komuniciraju što bolje kako bi održavali mir i ljubav.
Svi smo, sa svojim jedinstvenim životnim pričama, u toj situaciji. Takav je duh vremena, oblikovani smo, između ostalog, i njime, a to je dobro znati i osvestiti jer će nam pomoći da ne očekujemo od sebe čuda i promene preko noći ili, još uzaludnije – da čuda i promene preko noći očekujemo od drugih. U celoj toj opšteljudskoj priči, u kojoj svi na neki svoj način tapkamo u mraku te tražimo i kreiramo svoje svetle tačke postoji jedna tipična greška u razmišljanju koju najbolje i najjednostavnije izražava rečenica: "Drugi se mnogo lakše nose sa problemima."
Bilo da je reč o problemima u braku ili na poslu, o problemima sa decom, u prijateljskim odnosima – neki usputni, drugi ljudi čine nam se srećnijima, sređenijima i manje opterećenima.
Ti drugi mogu biti komšije, kolege na poslu ili prijatelji prijatelja. Mogu biti poznanici, ali ne i dobro poznate, bliske osobe. Međutim, kad bi ti drugi iskreno i dubinski progovorili o sebi, na videlo bi izašla cela lepeza njihovih slabosti i snaga, ranjivosti i odbrana. Videlo bi se koliko su i oni samo ljudi sa svojim ljudskim problemima. I, naravno, moguće je da su ti drugi zaista srećniji, sređeniji ili manje opterećeni. No, oni su pre svega nepoznati.
Zato grupne terapije često imaju naročito dobar uticaj na polaznike. Ljudi uviđaju da su i ostali polaznici samo ljudi koji imaju slične probleme ili imaju različite probleme, ali ih imaju, jer nošenje sa problemima je sastavni deo života koji je nemoguće izbeći. U društvu koje putem medija, reklama, pa i površnih duhovnih ili self-help pristupa, stalno nameće neku savršenu sliku – koja se odnosi na izgled, uspeh, porodicu, sreću koju se može uhvatiti i trajno zadržati razmišljajući na ovaj ili onaj način – lako je da se osetimo kao da smo lošiji od drugih, nesrećniji, nesređeniji i izgubljeniji od tih nepoznatih drugih, ljudi koje ne poznajemo dovoljno ili nikako, baš kao što i oni nedovoljno ili nikako ne poznaju nas. Ideja da je tim nekim drugima lakše, da su bolji i sa lakoćom manevrišu kroz život, često je samo produžena ruka poznatih, starih dečjih povreda koje su nastajale kao posledica negativnih poređenja sa drugima. Mnogi roditelji su, iz sopstvenih potreba za boljom slikom o sebi (koje pak proizlaze iz njihovih davnih povreda), svoju decu upoređivali sa njihovim vršnjacima, ističući kako su ti vršnjaci bolji od njihove dece.
Kad se ovakvim porukama pridruži izražena svest roditelja o tome šta će drugi o njihovoj porodici reći i misliti, ti drugi postaju im važno merilo sopstvene vrednosti. Sasvim je logično da se deci koja su imala takav roditeljski tretman posle u životu čini da ti večno bolji drugi zaista postoje, kako su oni neka vrsta uzora koje treba dostići iako je pravi problem u stalnom poređenju sa njima i u davno nastalom verovanju da su ti drugi uvek bolji, kako im je lakše te da na njih teška iskustva iz detinjstva ne deluju jer „eto, kako se oni dobro sa svim tim nose“. A zapravo niko ne zna ko se i kako sa čime nosi jer to nije nešto što se površnim poznanicima pokazuje.
Svi smo na ovoj planeti istraživači sopstvenih i tuđih života. Pritom su ti nepoznati drugi samo obični ljudi koji na svoj način manevrišu kroz ovaj neobičan život. Oni nisu ni bolji, ni lošiji, samo su drugačiji, a upoznavanje tih različitosti vodi nas prema životnoj mudrosti – iskustvu oblikovanom u smislene i vredne uzorke. Ono sa čim se pritom moramo pomiriti jest da taj smisao i tu vrednost niko neće sasvim uvideti, u potpunosti spoznati. U tom smo ličnom osećaju smisla i vrednosti sami. Mirenje sa tom samoćom omogućuje nam da ne tražimo ogledala za sosptveni osećaj vrednosti i važnosti u drugima, nego da sebi dopustimo tih, intiman osećaj koji izgovara: moj život je vredan i meni važan.
Izvor: Sensa