Pate li drugi manje nego mi, da li se nose bolje sa izazovima, podnose li lakše traumatične i stresne događaje? Kad nam se čini da je trava kod drugih uvek zelenija, važno je preispitati sebe i potražiti istinu koja se iza toga ...
Izvor: Shutterstock
da_li_drugi_zive_bolje_od_nas_2
Izvor: Shutterstock
Poređenje sa drugima
Zato grupne terapije često imaju naročito dobar uticaj na polaznike. Ljudi uviđaju da su i ostali polaznici samo ljudi koji imaju slične probleme ili imaju različite probleme, ali ih imaju, jer nošenje sa problemima je sastavni deo života koji je nemoguće izbeći. U društvu koje putem medija, reklama, pa i površnih duhovnih ili self-help pristupa, stalno nameće neku savršenu sliku – koja se odnosi na izgled, uspeh, porodicu, sreću koju se može uhvatiti i trajno zadržati razmišljajući na ovaj ili onaj način – lako je da se osetimo kao da smo lošiji od drugih, nesrećniji, nesređeniji i izgubljeniji od tih nepoznatih drugih, ljudi koje ne poznajemo dovoljno ili nikako, baš kao što i oni nedovoljno ili nikako ne poznaju nas. Ideja da je tim nekim drugima lakše, da su bolji i sa lakoćom manevrišu kroz život, često je samo produžena ruka poznatih, starih dečjih povreda koje su nastajale kao posledica negativnih poređenja sa drugima. Mnogi roditelji su, iz sopstvenih potreba za boljom slikom o sebi (koje pak proizlaze iz njihovih davnih povreda), svoju decu upoređivali sa njihovim vršnjacima, ističući kako su ti vršnjaci bolji od njihove dece.
Kad se ovakvim porukama pridruži izražena svest roditelja o tome šta će drugi o njihovoj porodici reći i misliti, ti drugi postaju im važno merilo sopstvene vrednosti. Sasvim je logično da se deci koja su imala takav roditeljski tretman posle u životu čini da ti večno bolji drugi zaista postoje, kako su oni neka vrsta uzora koje treba dostići iako je pravi problem u stalnom poređenju sa njima i u davno nastalom verovanju da su ti drugi uvek bolji, kako im je lakše te da na njih teška iskustva iz detinjstva ne deluju jer „eto, kako se oni dobro sa svim tim nose“. A zapravo niko ne zna ko se i kako sa čime nosi jer to nije nešto što se površnim poznanicima pokazuje.
Svi smo na ovoj planeti istraživači sopstvenih i tuđih života. Pritom su ti nepoznati drugi samo obični ljudi koji na svoj način manevrišu kroz ovaj neobičan život. Oni nisu ni bolji, ni lošiji, samo su drugačiji, a upoznavanje tih različitosti vodi nas prema životnoj mudrosti – iskustvu oblikovanom u smislene i vredne uzorke. Ono sa čim se pritom moramo pomiriti jest da taj smisao i tu vrednost niko neće sasvim uvideti, u potpunosti spoznati. U tom smo ličnom osećaju smisla i vrednosti sami. Mirenje sa tom samoćom omogućuje nam da ne tražimo ogledala za sosptveni osećaj vrednosti i važnosti u drugima, nego da sebi dopustimo tih, intiman osećaj koji izgovara: moj život je vredan i meni važan.
