Gotovo svaka osoba teži da bude deo intimnog, trajnog, negujućeg odnosa sa partnerom. Intimnost predstavlja kombinaciju brižnosti, međuzavisnosti, uzajamnosti, poverenja i privrženosti. Oba partnera, u intimnom odnosu poseduju poverljiva i veoma intimna saznanja jedno o drugome. Bogatstvo ovih informacija odnosi se na lične istorije, želje i planove koje možda nikada nisu otkrili nikom drugom. Brižnost predstavlja samo srce intimnog odnosa. Intimni partneri su emocionalnopovezani, a njihovi životi su u stalnom međusobnom odnosu, utičući jedan na drugi. Odatle se javlja razmišljanje o odnosu kroz razmišljanje o “nama”. Intimni partneri su posvećeni svojoj vezi. Rast i sazrevanje veze ne posmatraju kao procese koji su vremenski ograničeni, već usmereni zajedničkim ciljevima.
Usamljenost je, baš kao i povezanost prirodno ljudsko iskustvo, bez obzira na kulturu iz koje potičemo. Predstavlja subjektivni osećaj nedovoljnih ili limitiranih veza sa drugim ljudima, neželjenu razliku između veza koje osoba ima i onih koje bi želela da ima. Ljubav i usamljenost su reči koje po svojim suprotnostima ne bi trebale da stoje zajedno. Međutim, ovo je ipak realnost koju mnogi parovi žive. Iskustva usamljenosti u vezi opisana su kao osećanje nepotrebnosti partneru, neželjenosti, emocionalne nepovezanosti, nevažnosti. Osoba ima jaku potrebu da deli svoja svakodnevna iskustva, da ono što se dešava u životu van veze vrati u nju, ali je pomenuta osećanja sprečavaju (Kao da pričam sam/sama sa sobom, znam da neće podeliti radost koju ja osećam, nestaće i moje dobro raspoloženje, bolje da oćutim…).
Ovakve situacije su opisane kao osećanje besmisla, stalnih pitanja svrhe ostajanja u takvom odnosu i ujedno kao veoma bolna iskustva usamljenosti. Kada je vrednost jednog partnera procenjena kao manja, kada partner daje “hladan tuš” ignorisanjem želja da se deli i neguje intimnost, kada postoji nepisano pravlo ćutanja među partnerima, dolazi do neizostavnih promena u odnosu. Sve ove promene i ponašanja jednog partnera utiču i na sposobnost samoprocene sopstvene vrednosti partnera koji se oseća usamljeno. Partner koji se oseća usmaljeno u odnosu može pokušavati na različite načine da odnos popravi, može razviti različita simptomatska ponašanja, ali takođe može početi i da traži mogućnost razvoja intimnostisa nekom drugom osobom.
Preispitivanje koje dolazi od ideje: Kako je moguće da sam sa nekim u istom prostoru, u istoj sobi, a da se osećam usamljeno? vodi osobu ka razmišljanju da nije deo ničeg većeg od sebe, da ne pripada onom “mi”, već da su u toj prostoriji dve osobe, potpuno razdvojene i različite. Čak i kada postoji razgovor, nedostaje osećanje povezanosti, bliskosti i sigurnosti. Mnogi parovi pred drugima mogu glumiti bliskost, što dodatno zbunjuje i iscrpljuje, ili se mogu ponašati potpuno razdvojeno kao i kada su sami. U odabiru ovih ponašanja pred drugima, jedan partner obično sledi drugog. Odigraju ponuđeni scenario za prisutnu publiku.
Neretko, osobe imaju doživljaj da su im sistemi vrednosti potpuno suprotni, da sve što jedan partner izgovori je ili na pogrešan način ili u pogrešno vreme, ili samo po sebi pogrešnog sadržaja. Razdvajanje polako zadobija dimenzije: Ne zna kako se osećam, ne zna ništa o mojoj svakodnevnici, ne mogu se setiti zašto smo započeli vezu i šta nas još uvek drži zajedno. Komunikacija se postepeno svodi na raspodelu obaveza oko domaćinstva ili dece, postaje operacionalizovana, tehnička. Nekada intimni partneri postaju poslovni saradnici na projektu održavanja zajedništva.
Osećaj usamljenosti i nezadovoljstva u odnosu sa partnerom
Usamljenost u brakumože voditi ka većoj posvećenosti u roditeljstvu, kada je neophodno razmišljati da li deca postaju preopterećena emocionalnim potrebama roditelja, da li se posmatraju kao zamena za ono što nedostaje u braku, da li se prelivaju informacije koje ne bi trebale i do njih… Suprotno ovome, roditeljstvo može biti gore nego inače jer postoji depresivnost ili bes zbog kojih osoba nije u stanju da odgovori na potrebe dece, a zatim deca ulaze u zaštitu roditelja, pokušavajući da ga oraspolože, zbog čega se roditelj može osećati još gore. Oba načina reagovanja roditelja su opterećjuća i štetna za decu.
Usamljenost u vezi ili braku ponekad može biti kratkotrajna posledica specifičnih okolnosti ili dešavanja. Neki od njih su:
- Namerno suzdržavanje u komunikaciji ili povezanosti (zbog ljutnje, osećanja povređenosti određenosm situacijom, postupcima partnera i dr.)
- Spoljašnji stresovi kao što je stres na poslu, odnosi sa porodicom porekla ili prijateljima
- Zahtevi roditeljstva koji nisu usklađeni među partnerima (majka je preangažovana oko dece, otac distanciran, okupiran poslom ili obrnuto)
- Dnevni rasporedi u kojima nema ili ima jako malo preklapanja vremena za zajedništvo
- Nedostatak zajedničkih interesovanja i vremena koje partneri provode zajedno
- Preokupiranost sobom
- Problemi u komunikaciji
- Stare, nerešene teme koje stvaraju barijere među partnerima
- Strah od intimnosti
- Bolest jednog od partnera
- Izvanpartnerska veza
Efekti delovanja ovih uzorka su različiti: doživljaj da partner ne pruža dovoljno emocionalne podrške, komplikovanje problema u komunikaciji, postavljanje previše zahteva ili često kritikovanje neangažovanog partnera, preokupiranost potrebom da se osećaj usamljenosti izbegne i “oživi” zajedništvo, nedovoljno inicijative da se planiraju zajedničke aktivnosti, povlačenje, želja i potreba da se u odnos unesu promene.
Isto kao što usamljenost može biti posledica specifičnih okolnosti ili dešavanja, ona može biti i posledica gubitka vizije zajedničkog cilja, gubitak osećaja da je odnos baza u kojoj osoba želi biti, gubitak povezanosti među partnerima. U ovakvim situacijama oba partnera se osećaju usamljeno. Ukoliko o svojim osećanjima ne razgovaraju, svako će u svakodnevnici biti usamljen, a odnos u kom nema emotivne povezanosti postaje mrtav odnos. Partneri mogu nastaviti da žive u ovakvim odnosima, odričući se svojih potreba zarad lojalnosti onome što je nekada postojalo.
Navikavanje na ovake okolnosti prividnog zajedništva uvek ima negativne efekte na oba partnera.
Svaki od navedenih uzroka ima i segment poteškoća u komunikaciji. Na primer, ukoliko je otac taj koji oseća da je teret roditeljstva na njemu, ukoliko o tome ne razgovara sa suprugom, vremenom će se stvarati ljutnja i potreba da se njegov trud uvaži. Parovi uglavnom ovakve zahteve za uvažavanjem ispoljavaju neverbalno ili smatraju da se to podrazumeva. Umesto toga korisnije je da partneri otvore temu i naprave raspored odgovornosti koje imaju istovremeno pričajući o osećanjima preopterećenosti. Kada se dnevni rasporedi partnera ne poklapaju, jedan ili oba partnera se mogu osetiti napušteno. Učiniti poseban napor kako bi se odvojilo vreme za priču o svakodnevnim iskustvima i intimnost, vredna je zaštita od ulaska u usamljenost.
Svaka bolest nosi i osećanje nemoći, pa često kada je jedan od partnera bolestan dolazi do privremenog (ili trajnog) poremećaja ravnoteže u raspodeli moći. Partner koji ne govori o svojoj bolesti, ne koristi brižnost koja je sastavni deo odnosa, prolazi sam kroz poteškoće i ujedno ne ulaže u intimu. U drugoj situaciji partner koji traži pomoć oko bolesti može doživeti osećaj izdaje intime ukoliko ne dobije adekvatnu podršku ili bude odbačen.
Kada jedan ili oba partnera ne dele svoje sadržaje ili ne slušaju sa uvažavanjem drugog partnera, javlja se osećaj ignorisanja, nevažnosti, nerazumevanja i rezultat može biti prekid komunikacije. Ipak, čak i kada ne pričamo, mi komuniciramo na drugačije načine koji su daleko manje efikasni za rešenje problema koji postoji. Zidovi se polako uzdižu i partneri počinju da žive potpuno razdvojene živote. Ukoliko ovakve situacije postaju svakodnevnica, savetuje se odlazak na terapiju parova.
Izvor: Vaš psiholog
