Jureći kroz dane sa svojim sentimentalnim sklopovima, ponekad ljudi i zastanu, želeći da preispitaju emocije, pronađu svoje unutrašnje utočište i sigurno mesto. Želja za uspostavljanjem ravnoteže izražena je naročito kada se strahovi i nemiri uvuku kroz najsitnije pore, ili pak probude iz najdubljeg skrivenog kutka u čiji mrak retko zalazimo, uzburkaju krvotok i učine da otkucaji srca odzvanjaju celim telom, kao zvono na zvoniku.

Utkan između borbe dobra i zla, običan čovek mora pronaći tačku između sreće i vedrine s jedne, i mržnje i besa s druge strane – dakle, savršen balans sa sobom i u sebi, koji će mu pomoći da nastavi dalje, oslobođen i od negativnog i od pozitivnog. Dostizanje te tačke spokoja i smiraja svih urlika prošlosti zapravo je težak i naporan čin. Jedan od načina da pronađete taj centar postojanja i opstajanja je oproštaj.

Nikada nemojte ovako da razmišljate o budućnosti: evo kako privlačimo negativna osećanja

Upravo na tu jačinu i moć oproštaja, koja krči put odgovarajućoj upotrebi naših potencijala, moći i mogućnosti fokusa, na pola puta od konformisanja kao pokretačke snage savremenog doba, podsećaju nas i različiti blokbasteri u Marvel i sličnim produkcijama. Da predrasude, zlostavljanje i mrak mogu da se nadiđu, holivudskim jezikom govori i čuvena „Šindlerova lista”. Ipak, prevazilaženje lične (i kolektivne tragedije) najbolje objašnjava ideja oproštaja, i to iz usta stvarne žrtve Holokausta, čije autentično svetlo oduzima dah i tera nas da preispitamo koncept oproštaja.

Nastavak članka