Svaki par na početku veze neguje ideju o ispunjavajućem, srećnom odnosu, uživa u zajedničkim trenucima, lagano kreirajući ideju o zajedničkoj budućnosti. Ipak, uprkos tome što se većina veza pokrene od iste ideje-potrebe da se sa drugim deli život, neki parovi uspevaju da tu ideju održe, dok neki ne. Razlozi zbog kojih se par od početne ideje o srećnom odnosu može izmestiti u ideju o nesrećnom, pa čak i ugrožavajućem odnosu su brojni. Isto tako, postoje i razlozi zbog kojih parovi uspevaju, ne samo da opstanu, već da zaista žive kroz svakodnevnicu odnos koji su želeli od samog početka.
Šta čine parovi koji su zadovoljni svojim odnosom?
● Uzajamno poštovanje i poverenje su teme u koje se veoma investira. Nalaze se na samom vrhu liste prioriteta kao ideje, a svoj put pronalaze kroz ponašanja prema partneru i prema sebi (činiti-usmereno ka partneru, očekivati i verbalizovati, jasno izgovoriti očekivanja za sebe)
● Imaju svest o tome da će povremeno doći do konflikta, ali se trude da konflikte razreše i brzo i efikasno, ne potiskuju ih jer su svesni da će potisnuti sadržaji isplivati, da sve što se “gurne ispod tepiha”, nosi rizik od saplitanja, pada, ponovne povrede
● Uvažavaju međusobne razlike, razgovaraju o njima, nalaze rešenja kako da uvaže jedno drugo, tako da se niko u odnosu ne oseća “ukalupljeno”, kao da je njegova ličnost sputana, jer partnerstvo u suprotnom ne može opstati
● Jedno drugo doživljavaju na nivou jednakih. U zajedničkom životu to ponekad znači i izlazak iz rigidih rodnih uloga u kojima i muškarac i žena rade tačno određene stvari. Umesto toga postoji fleksibilnost kada će ko i šta učiniti, svest o tome da se pozicije u životu smenjuju, da će možda žena u jednom periodu moći da doprinosi više finansijski, u nekom drugom periodu muškarac i slično
● Situacije u kojima bi zamerili nešto jedno drugome ili u kojima bi mogli da održe svoju ljutnju u tišini, rešavaju razgovorom ̶ otvoreno iznoseći svoja osećanja, pozivajući na promenu ponašanja i pitajući partnere kao i oni mogu učestvovati u promeni
● Ispunjavaju svoje dogovore i zadatke, ne preskaču ih kroz toleranciju, ne neguju potencijalne probleme, već otvoreno pričaju o tome šta je ispunjeno, a šta ne i kako doći do cilja
● Svesni su da vezu čine dve osobe, sa tim stavom se i suočavaju sa problemom. Radije biraju suočavanje sa sopstvenom odgovornošću i odgovornošću partnera nego da se pozicioniraju u poziciju žrtve ili tužioca
● Osećaju se slobodno da izraze svoja osećanja prema partneru, pokazuju ljubav i naklonost otvoreno, kako putem reči, tako i putem dodira, ujedno na isti način i traže od partnera ono što je njima u ovom segmentu potrebno, često ukazujući šta cene kod partnera
● Komuniciraju o seksu, dele svoje fantazije, uvažavaju potrebe partnera, bez osude ostaju jedno uz drugo ukoliko seks ili seksualnost postanu polje problema
● Razgovaraju o prošlosti, o iskustvima koja su imali, kao i o zajedničkim iskustvima. Ove razgovore doživljavaju kao lekcije iz kojih mogu učiti kako da unaprede svoje zajedništvo
● Ne ustručavaju se i ne plaše da razotkriju sopstvenu ranjivost, u partneru vide osobu kojoj mogu poveriti i bolne sadržaje, bez straha da će biti osuđeni ili ponovo povređeni
● Kada procene da neki problem ne mogu rešiti sami, obraćaju se za stručnu pomoć. Isti sistem vrednosti prenose i mlađim generacijama, posmatrajući to kao snagu, a ne ličnu/zajedničku slabost
● Svesni su da odnos može i doživeti, ali i preživeti povredu. U procesu lečenja odnosa su zajedno, uzimajući snage iz istorije svog odnosa, pozajmljujući snage jedno drugome, postavljajući male ciljeve, obeležavajući svakodnevne uspehe
● Balansiraju poslovne obaveze, zajedništvo i lični prostor, tako da sve bude zastupljeno, dogovaraju se kako će to učiniti, uvek stavljajući vreme za zajedničke slobodne aktivnosti, šetnje, sport, kulturne aktivnosti, druženja
● Brinu o sebi, opominju i podstiču jedno drugo da ne ispuste značaj brige o sebi
● Parovi koji imaju decu jasno razdvajaju roditeljski od bračnog sistema, trude se da nađu vreme za svoje partnerstvo, makar to ponekad bilo i jedno veče u nedelji kada će zajedno pogledati film ili izaći u šetnju bez dece, iskoristiti vreme kada deca spavaju da učine nešto za samo za njih dvoje. Bez obzira koliko su umorni, parovi koji neguju svoje rituale imaju mnogo više zadovoljstva partnerstvom i u mnogo su manjem riziku da svoje partnerstvo poistovete sa pričom o deci, ili ga svedu isključivo na teme dužnosti i odgovornosti oko dece
● Parovi kreiraju svoje uspomene, prave beležnice sa fotografijama, salvetama iz restorana, putnim kartama… sloboda izbora je na paru. Skloni su da u kritičnim momentima prelistaju svoje beležnice, prisete se i veoma često ostave još jednu praznu stranu za novi trenutak koji žele da zabeleže
Koliko god ove smernice možda deluju teško i neostvarivo, zapravo je mnogo teže potiskivati, skrivati, tugovati, lagati, osećati se usamljeno i napušteno, samooptuživati se ili optuživati partnera, a opet ostajati u nekom odnosu. Mnogo je teže ne osećati se kao ličnost koja jeste tamo gde bi trebali biti njslobodniji da se ispoljite. Mnogo je nesigurnije tragati za podrškom i otvarati svoju rannjivost u drugim odnosima, sa ljudima sa kojima nećete ugasiti svetlo pred odlazak na spavanje nego da to učinite sa osobom sa kojom ste odlučili da sačekate još jedan dan. Ni jednom paru nije lako i jednostavno, partnerstvo je zapravo veliki izazov. Uprkos tome što smo primorani da rastemo i razvijamo se u skladu sa kapacitetima naše ličnosti, partnerstvo nas provocira da od tog rasta ne možemo lako odustati.
Izvor: Vaš psiholog