Opsesivno-kompulsivni poremećaj je anksiozni poremećaj koji ima oko 1 posto dece, prema istraživanju Američke asocijacije za ansksioznost i poremećaj. Ovo stanje najčešće se javlja kod dečaka u periodu od šeste do dvanaeste godine, a kod devojčica od sedme do jedanaeste, piše Yumama.
Uzroci opsesivno-kompulsivnog poremećaja
Kod dece dolazi do ovog poremećaja zbog načina na koji je povezan njihov mozak. Naučnici veruju da uzročnik ovome može biti nedostatak naurotransmitera serotonina. Kao uzrok može se izdvojiti i genetska komponenta - ukoliko je biološki roditelj patio od ovog poremećaja, postoji verovatnoća od 4 do 8 posto da će se razviti i kod deteta. Rizik se može povećati i ukoliko je član porodice imao neki drugi anksiozni poremećaj, poput socijalne anksioznosti ili fobije.
Iako stres nije uzročnik opsesivno-kompulsivnog poremećaja, on može pogoršati simptome. "Stres i opsesivno-kompulsivni poremećaj su najbolji prijatelji", objasniio je dr DžeriBabrik, poznati američki psiholog i stručnjak specijalizovan za opsesivno-kompulsivni poremećaj.
Što je dete više pod stresom, bilo to zbog testa u školi ili traumatičnog događaja u porodici, lakše će se predati opsesiji i mnogo teže će se boriti sa njom.
U ređim slučajevima, ovaj poremećaj se razvija brzo i uz slabije simptome. Ovakvo stanje može biti prouzrokovano infekcijama grla, ali i nekim drugim, poput Lajmske bolesti i mononukleoze.
Simptomi opsesivno-kompulsivnog poremećaja kod dece
Na početku su simptomi povremeni. Roditelji misle kako će deca to prerasti, ali vremenom shvate da se samo pogoršava", ističe dr Babrik. Deca obično osećaju simptome najmanje sat vremena dnevno, a može biti i mnogo gore. Kako i samo ime kaže, poremećaj se sastoji od dve komponente - opsesije i kompulsivnosti.
Opsesija obuhvata neželjene misli u detetovoj glavi, koje uzrokuju anksioznost i tugu, objasnio je dr Babrik. Dete može verovati da ono ili neko njemu blizak može biti povređen od strane napadača koji će upasti u kuću ako prozor nije zatvoren, na primer. Može doći i do velikog straha da će se razboleti od raznih bacila.
Kompulsivnost obuhvata sve ono što dete radi kako bi se izborilo sa opsesijom. "To je kao da vas ujede komarac, pa počne da svrbi. Tada krenete jako da češete, i na trenutak se čini mnogo bolje, ali kada prestanete to bude još gore. Onda počnete da češete opet", objašnjava dr Babrik. Dete koje se plaši provalnika koji će ga povrediti može neprestano proveravati da li su prozori dobro zatvoreni. Dete koje se plaši bacila previše često će prati ruke.
Opsesija i kompulsivnost nisu uvek očigledno povezane. Dete može biti ubeđeno da će mu neko blizak umreti ukoliko, na primer, ne zakorači svaki put prvo desnom nogom. Druge česte kompulsivnosti (rituali) uključuju dodirivanje objekata ili delova tela. Moram da dotaknem nogu četiri puta, a ako me neko prekine, moram ispočetka - jedan je od takvih primera. Možda će umisliti da četiri puta mora da sažvaće hranu na jednoj, pa na drugoj strani. Postoji mnogo različitih šablona koje deca moraju da obave da bi se osećala bolje.
Deca se često mogu stideti opsesivno-kompulsivnog poremećaja, te pokušavati da to sakriju od drugih. Ukoliko roditelj primeti ovakvo ponašanje, a u jednom momentu sigurno hoće, vrlo često će od deteta dobiti odgovor - ne znam šta radim. To zaista jeste tačno. "Dete stvarno ne zna zbog čega radi ovo, ali to ne znači da će se bolje osećati ako ne uradi to", objašnjava doktor Babrik. Deci je vrlo teško da jednostavno prestanu sa ovakvim ponašanjem.
Kako se tretira opsesivno-kompulsivni poremećaj
Ukoliko mislite da vaše dete ima ovaj poremećaj, najbolje bi bilo da se obratite doktoru, koji će uraditi šta treba da bi se dijagnoza postavila. U ovim slučajevima se tipično primenjuje kognitivno-bihejvioralna terapija.
U kognitivno-bihejvioralnu terapuju treba da bude uključena cela porodica, koja zajedno sa detetom mora razumeti šta znači opsesivno-kompulsivni poremećaj i kako ga tretirati. "Učimo decu kako da se suprotstave svojim strahovima i kako da kontrolišu svoju anksioznost. Dajemo im alate i učimo ih veštinama koje mogu primenjivati celog života", ističe psiholog.
Ključna komponenta terapije je 'izloženost strahu i prevencija'. Dr Babrik to objašnjava: "Ukoliko uskočite u bazen sa prohladnom vodom, ostanete u njemu malo duže kako bi se telo naviklo. Anksioznost funkcioniše na isti način. Sistematično, prateći detetov tempo, mi ga izlažemo strahovima, bez upotrebe onih rituala. Nakon nekog perioda, neće više imati potrebu da uradi svoje rituale."
Na primer, detetu koje se plaši bacila možemo dati da dotakne bravu, a da ne opere ruke odmah nakon toga. Što više puta to uradi, to će se sve manje plašiti i imaće manju potrebu za prečestim pranjem ruku. "Nakon pet do deset terapija možemo videti napredak, a već posle dvanaest do petnaest možemo videti poboljšanje i od 80 posto", ispričao je dr Babrik.
Ukoliko se simptomi ponovo jave u budućnosti, što se može destiti tokom stresnog perioda, može se primeniti isti način terapije. Ne postoji konkretan lek, ali su terapije koje se rade sa decom veoma efikasne.
Izvor: Yumama