Cvet. Kamen. Cvet, cvet... Kamen. Na stolu je komad kanapa, a na njemu su nanizani cvetovi i kamenovi. Nažalost, više je kamenčića nego latica... ali kraj kanapa je smotan i još se ne vidi njegov kraj. To je, upravo, ono što obećava, jer smotuljak kanapa na kraju predstavlja budućnost.

Ovo je slika koju pred sobom imaju pacijent oboleo od post-traumatskog stresa (PTSD) i terapeut koji primenjuje novu tehniku - Narrative Exposure Therapy. U ovoj tehnici, pacijent priča svoju životnu priču (narativ) i to detaljno i sećajući se konkretnih događaja, obeležava cvetom prijatne doživljaje a kamenom one negativne, neprijatne. Terapeut ga pažljivo sluša, povremeno ga prekidajući pitanjima da bi ga umirio, usporio. Neka sećanja su bolna, pritiskaju kao stena. Tek poneka su nežna poput dodira latice.

Pacijent može da postavi kanap u obliku koji on želi - često je sto suviše mali, pa kanap, kamenčići i cvetovi završe na podu. Ovom jedinstvenom slikom on prikazuje svoj život i razotkriva pred terapeutom svoja traumatična iskustva.

Pričanje životne priče traje nekoliko seansi. Neki pacijenti žure, žele da ispričaju što više za što manje vreme. Drugi imaju poteškoća da se sete događaja koji zavređuju cvet. Ipak, prisećanje detalja - ukusa, mirisa, vidika, zvukova - pomaže. U glasu se sve manje osećaju uznemirenost i napetost.

PageBreak

Vruća i hladna sećanja

Sve vreme se radi na povezivanju takozvanih vrućih i hladnih uspomena. "Vruća" sećanja se odnose na sam traumatičan događaj i ona su veoma invazivna tako da potiskuju "hladna" sećanja o kontekstu u kom se događaj desio. Iz seanse u seansu, sve više se obraća pažnja na okolnosti koje su bile pozadina događaja.

Istraživanje ove metode pokrenuli su doktoranti Hakon Stenmark i Joar Overas Halvorsen sa Norwegian University of Science and Technology's Department of Neuroscience. Ispitanici su bili azilanti i izbeglice koji su preživeli mučenje.

"U prethodnim studijama se pokazalo da tradicionalna psihološka terapija ne pomaže ovim pacijentima. Međutim, uz pomoć nove metode se vidno poboljšalo stanje 60 odsto pacijenata i oko petine njih ne pati više od sindroma PTSD-a posle terapije", izjavio je Stenmark.

Ne zna se još uvek zasigurno zašto baš ova vrsta narativne terapije daje rezultate i na koji način, tačno, deluje. Smatra se da je ključ uspeha promenjen doživljaj straha. Naime, postoji deo mozga koji se ponaša kao alarm, koji nam omogućava da brzo reagujemo kada se susretnemo sa opasnošću. Pacijent, iako razgovara sa terapeutom u bezbednom okruženju, ponovo prolazi kroz dramatična emotivna stanja. Cilj je da vremenom uvidi da događaj iz prošlosti zaista jeste bio opasan, ali da sećanja koja postoje u sadašnjosti nisu.

"Kada se sećam dana tuge, proganjaju me uspomene. Kada se sećam dana sreće, ja proganjam njih."

Robert Brault