Vaše dete je vaš učenik. Vaš stomak je njegova prva škola.
Molekuli emocija u pupčanoj vrpci
U zavisnosti od poruka koje primi beba, još u svom embrionalnom stadijumu, kao i tokom prve godine života po rođenju, ona stiče utisak da je svet "napolju" pretežno prijatno ili pretežno neprijatno mesto. Ukoliko su poruke podržavajuće, ohrabrujuće, sa mnogo nežnosti i ljubavi - utoliko se u detetu više i snažnije razvija osećaj lične vrednosti, poverenja i ljubavi.
Pretporođajna komunikacija se odvija na više nivoa. Ćelijski nivo. Engleski psihijatar Ronald Leng samo je jedan od hiljada drugih koji smatra da zahvaljujući moći naših ćelija embrion apsorbuje i nagomilava sva iskustva u kontaktu sa svojom životnom sredinom (majkom), još pre razvoja posebnog, sopstvenog neuralnog ćelijskog tkiva. Odnosno, kroz pupčanu vrpcu i posteljicu prenose se i majčini molekuli emocija, stresa, lični stavovi, raspoloženja, iskustva. Naime, nerođeno dete je deo tela svoje majke, baš kao njeno srce ili pluća. A ono što vam se dešava u emocijama ili mislima, zna i vaše srce, zar ne?
Taktilni nivo. Komunikacija sa bebom se ostvaruje i kada trudnica mazi svoj stomak. Sa svoje strane, nerođeno dete može komunicirati ritanjem. Osim fiziološki izazvanog ritanja, zabeleženi su brojni slučajevida se bebe više ritaju kada slušaju muziku koja im se dopada (opuštaju se ili protežu), ili upravo suprotno, kada im se izrazito ne dopada (ritanje trzajućim pokretima, ili grčenje) Zato se i preporučuje trudnicama da što više maze svoj stomak, tepaju, pokušavaju da budu pozitivne, pevuše...
Intuitivni nivo. Neverbalni, osećajni kanal intuicije prenosi majčine misli, i većinu njenih emocija detetu. Smatra se da se u toku trudnoće, ponekad u obliku snova, a ponekad u obliku jasnih slutnji u stanju jave, majka i beba komuniciraju, na potpuno osoben način, teško opisiv i razumljiv za one koji ga nisu lično iskusili. Kasnije, kada se dete rodi i vremenom usvoji verbalan način komuniciranja, ovaj vid postepeno bledi.
Muzika kao komunikacija. Istraživanja potvrđuju da su one pesme koje su buduće mame pevale tokom trudnoće, upravo one iste pesme koje su bebe, i po rođenju, najbrže umirivale ili uspavljivale. U mnogim zemljama Afrike (Uganda, Nigerija) žene plešu i pevaju tokom cele trudnoće jer znaju, po generacijama svojih predaka, da će tim istim pesmama uskoro uspavljivati svoju decu. Sličan običaj postoji i u Japanu gde se sa nerođenom bebom komunicira putem pesme. Mnoga od ovih znanja nosimo kao sastavni deo nas samih, nesvesni da ih imamo. Na primer, u svim delovima sveta majke instinktivno privijaju dete koje plače na levu stranu tela, pored srca, kako bi ih što brže smirile. "Pesma" tj. ritam maminog srca je zvuk koji beba dobro poznaje.
