Savremena nauka je još dvadesetih godina prošlog veka utvrdila da zvuci i pokreti dopiru do bebe već tokom njenog embrionalnog života. Zahvaljujući skupljanju raznovrsnih čulnih utisaka koji joj dolaze preko majke, za bebu je, iako još nije rođena, važno da li je začeta u ljubavi, da li je trudnoća bila planirana ili se dogodila "slučajno", da li je majka po karakteru stabilna, strpljiva, ume li da se čuva stresa, vodi li računa o svojoj ishrani tokom trudnoće... Takođe, bitno je čemu je majka izložena u toku trudnoće. Muzika koju sluša, način na koji provodi svoje slobodno vreme, knjige koje čita, razgovore koje vodi...utiču na ženino raspoloženje, a time i na njenu bebu.
"Čišćenje paučine" Podizanje svesti o i razmišljanje o sebi kao roditelju, upravo pre rođenja deteta je preduslov što bolje pripreme za ovu ulogu. Danas postoje mnoge tehnike i metode koje taj stav potpomažu a većini je zajedničko ozbiljno unutrašnje preispitivanje. U pojedinim klinikama (na primer, klinika Mountain u Kaliforniji), sprovodi se tehnika "čišćenje paučine" koja podrazumeva dubinsko otvaranje kao uvod u psihološku pripremu za porođaj. Obavlja se u 36. nedelji trudnoće, a u ovom terapeutskom radu učestvuju i trudnica i njen partner. Upravo zbog potrebe "slaganja kockica" ili eventualnog smirivanja zbog svega što se tokom ove tehnike može "otvoriti" ili izreći, ova se tehnika i sprovodi nekoliko nedelja pre samog porođaja.
Zašto je važna primena tehnika "čišćenja" pre rođenja deteta? Svi mi tokom godina prisvojimo brojne predrasude sredine u kojoj živimo kao i mnogo stresa, loših iskustava, limitirajućih uverenja. Da bi se upustili u borbu sa sopstvenim negativnostima moramo ih, najpre, osvestiti. Povećanom svešću istovremeno povećavamo sopstvene šanse da upravo ta područja kontrolišemo. A zatim, ukoliko više uspevamo da pobeđujemo svoje negativnosti, utoliko smanjujemo rizik da sopstvenim mentalnim mrakom (pojedini autori ovaj pojam definišu kao "mentalni otpad") zagadimo svoje dete.
Molekuli emocija u pupčanoj vrpci
U zavisnosti od poruka koje primi beba, još u svom embrionalnom stadijumu, kao i tokom prve godine života po rođenju, ona stiče utisak da je svet "napolju" pretežno prijatno ili pretežno neprijatno mesto. Ukoliko su poruke podržavajuće, ohrabrujuće, sa mnogo nežnosti i ljubavi - utoliko se u detetu više i snažnije razvija osećaj lične vrednosti, poverenja i ljubavi.
Pretporođajna komunikacija se odvija na više nivoa. Ćelijski nivo. Engleski psihijatar Ronald Leng samo je jedan od hiljada drugih koji smatra da zahvaljujući moći naših ćelija embrion apsorbuje i nagomilava sva iskustva u kontaktu sa svojom životnom sredinom (majkom), još pre razvoja posebnog, sopstvenog neuralnog ćelijskog tkiva. Odnosno, kroz pupčanu vrpcu i posteljicu prenose se i majčini molekuli emocija, stresa, lični stavovi, raspoloženja, iskustva. Naime, nerođeno dete je deo tela svoje majke, baš kao njeno srce ili pluća. A ono što vam se dešava u emocijama ili mislima, zna i vaše srce, zar ne?
Taktilni nivo. Komunikacija sa bebom se ostvaruje i kada trudnica mazi svoj stomak. Sa svoje strane, nerođeno dete može komunicirati ritanjem. Osim fiziološki izazvanog ritanja, zabeleženi su brojni slučajevida se bebe više ritaju kada slušaju muziku koja im se dopada (opuštaju se ili protežu), ili upravo suprotno, kada im se izrazito ne dopada (ritanje trzajućim pokretima, ili grčenje) Zato se i preporučuje trudnicama da što više maze svoj stomak, tepaju, pokušavaju da budu pozitivne, pevuše...
Intuitivni nivo. Neverbalni, osećajni kanal intuicije prenosi majčine misli, i većinu njenih emocija detetu. Smatra se da se u toku trudnoće, ponekad u obliku snova, a ponekad u obliku jasnih slutnji u stanju jave, majka i beba komuniciraju, na potpuno osoben način, teško opisiv i razumljiv za one koji ga nisu lično iskusili. Kasnije, kada se dete rodi i vremenom usvoji verbalan način komuniciranja, ovaj vid postepeno bledi.
Muzika kao komunikacija. Istraživanja potvrđuju da su one pesme koje su buduće mame pevale tokom trudnoće, upravo one iste pesme koje su bebe, i po rođenju, najbrže umirivale ili uspavljivale. U mnogim zemljama Afrike (Uganda, Nigerija) žene plešu i pevaju tokom cele trudnoće jer znaju, po generacijama svojih predaka, da će tim istim pesmama uskoro uspavljivati svoju decu. Sličan običaj postoji i u Japanu gde se sa nerođenom bebom komunicira putem pesme. Mnoga od ovih znanja nosimo kao sastavni deo nas samih, nesvesni da ih imamo. Na primer, u svim delovima sveta majke instinktivno privijaju dete koje plače na levu stranu tela, pored srca, kako bi ih što brže smirile. "Pesma" tj. ritam maminog srca je zvuk koji beba dobro poznaje.
Muzika i bebe
Dr Majkl Odent je među prvima proučavao pevanje u trudnoći. Trudnice koje su prisustvovale njegovim časovima muzike učeći pesme za svoje, još uvek nerođene bebe, imale su znatno lakše porođaje. Osim toga, uspevale su da razviju čvršće veze sa bebama nego one trudnice koje su imale klasičnu pripremu za porođaj. Časovi pevanja kao sastavni deo pripreme za porođaj pokrenuti su u mnogim zemljama sveta. Ponekad (kao u u Vilamarxantu u Španiji) obuka trudnica obuhvata časove pevanja isključivo tradicionlanih, narodnih uspavanki sa ritmom njihanja kolevki ili stolica za ljuljanje koje svojim "tok-tok" udarcima podsećaju na udarce majčinog srca.
Pretpostavka je da su upravo to oni ritmovi i pesme koje će bebu najlakše smirivati kada se rodi. Na ovim časovima buduće mame se druže, poveravaju međusobno svoje strahove, očekivanja, iskustva... Paralelno sa tim, raste njihov osećaj poverenja u sebe jer uče one pesme za koje veruju da će njihove bebe najlakše smirivati. Ako ste pomislili da je u pitanju samo "placebo" efekat, grešite. Iako još uvek u fazi konačnog utvrđivanja, dosadašnji rezultati pokazuju da je odmah posle porođaja primetan značajno viši nivo svesnosti beba i lakše povezivanje sa majkom. Ono što je posebno neobično, ove bebe su daleko brže nego druge bebe počinjale svesno da se smeju.
Kako je to moguće? Prenatalna stimulacija putem komunikacije neophodna je za rast i adekvatni razvoj prenatalnog mozga. Zvuk, ritam i ostali oblici stimulacije bebe u stomaku doslovno oblikuju mozak, za razliku od dosadašnjeg stava da se "samo" utiskuju u njega. Neurolog M. Dajmond (UCLA) tvrdi da se ćelije mozga fetusa povećavaju ako se beba stimuliše, baš kao što se mogu smanjiti ako mu se uskrati hrana ili ako je izložena uticaju alkohola.
Za miran san. Uostalom, danas postoje i elektroencefalografski dokazi da dete već posle nekoliko meseci embrionalnog života počinje da sanja. Ali, šta bi beba u maminoj utrobi mogla da sanja? Nameće se samo jedan odgovor: ona sanja upravo ono (i lepo i ružno) što u toku trudnoće preživljava njena mama.
Razmislite, kvalitet života i vas i vašeg deteta zavisi od onoga kako sa njim komunicirate još u periodu trudnoće, kao i od onoga šta sebi priuštite, u šta verujete, kako se ponašate... Zato, učinite sve što možete da prva učionica vašeg deteta, odnosno, vaš stomak, bude mesto za učenje razumevanja, ljubavi i poverenja. Vaše dete to sigurno zaslužuje.