Šta kada bi telo moglo da govori?
Možda je upravo to pitanje inspirisalo britanskog reditelja Pitera Grineveja da 1996. snimi film "Telo kao knjiga". Film povezuje tradiciju Japana i Kine sa savremenim životom, a u središtu priče je Nagiko, mlada manekenka fascinirana japanskom kaligrafijom i slikanjem po telu. Te dve veštine su se tradicionalno koristile za zapisivanje ili oslikavanje proživljenih iskustava te sa njima povezanih unutrašnjih uvida i spoznaja.
Ali naša iskustva ne žive samo u zapisima i sećanjima, ona su duboko utisnuta u naše telo. Ono što se događa u našem umu odražava se svakodnevno na telu jer su svi nivoi našeg postojanja (duhovna, mentalna, emocionalna i telesna) međusobno povezani. Veštom posmatraču telo može da bude dokaz čovekovog postojanja, njegovih verovanja i delovanja, a ponosnom vlasniku, ako se odluči da se povuče u sebe, omogućiće da osvesti ono što u ubrzanoj svakodnevici ne uspeva da primeti i proživi. Ako uspemo u tome, zapisi o našem životu mogu iz skrivene dubine da izađu na površinu i postanu vidljivi - baš kao na telu glavne junakinje u spomenutom filmu.
Od trenutka kada su se ljudi okrenuli spoljnom svetu u potrazi za smislom vlastitog postojanja odbačena su drevna znanja, a čovek je postao racionalno biće čija se egzistencija podelila na dušu, um i telo - tri naizgled nepovezana aspekta. I upravo smo zbog toga vrlo često u stanju da se sasvim posvetimo svom umu, a da pritom svoje telo prepuštamo pasivnosti i zaboravu. Ili obrnuto, na primer kada smo bolesni, krenućemo u borbu protiv simptoma, bavićemo se bakterijama, virusima, genima i često zanemariti neke činioce životnog stila, duboko ukorenjena verovanja ili potisnuta negativna iskustva koja bolešću pokušavaju da privuku pažnju na sebe. Često ćemo neproživljene emocije gurati u fioke jer svako njihovo iskreno razmatranje može u nama da izazove pravi potres i bol. Ipak one potiskivanjem neće nestati - pronaći će način da se manifestuju na telu.
Upravo zbog te rascepkanosti i odvojenosti od celine osećamo neobjašnjivu i neutaživu žeđ, nikako ne možemo da pronađemo mir. Haos spolja, kriza i recesija čiji smo svedoci kao da očitavaju našu sklonost neuvažavanja celovitog postojanja. Mnogi od nas, međutim, postaju svesni nužnosti redefinisanja vrednosti. Sve se više okrećemo sebi, čistimo lični prostor i ponovo počinjemo da otkrivamo svoje dugo zanemarivane i obezvređivane spojeve.
Realnost i šijacu
Ulrih Zolman, psihoterapeut, bioenergetski analitičar posvećen telu i autor knjige Bioenergetika: Upoznajte vlastitu ličnost, razrešite emocionalne blokade i iskoristite svoj potencijal za užitak i sreću, kaže da je u ljudskom životu prisutan velik paradoks: nikad do sada čovekov život nije bio tako brz, a čovek, odnosno njegovo telo, nikad nije bio toliko pasivno.
Nikad do sada nismo imali pristup tolikom broju informacija, a istovremeno se njima tako retko koristimo. Posledice tih nesrazmera su izgubljenost pred svim spoljnim nadražajima, borba sa unutrašnjim impulsima čije bi izražavanje u društvu bilo neprikladno i neprihvaćeno kao i potraga za rešenjima koja će nam doneti trenutno olakšanje.
Srećom, imamo mnogo mogućnosti koje, u zavisnosti od afiniteta, mogu da prerastu u panaceje za spajanje uma i tela. Izdvojimo samo dve metode rada na ličnom razvoju koje se ozbiljno bave vezom između uma i tela, ali imaju bitno različite pozadine - šijacu i bioenergetska analiza. Iako šijacu spada u bodywork tehnike, a bioenergetska analiza je psihoterapijski smer, najvažnija veza te dve metode jeste što se obe bave telom i razumevanjem energije i jedna i druga kreću od postavke da blokirana energija u telu blokira život, odnosno vitalnost.
Šijacu je veština rada na telu koja dolazi sa Dalekog istoka i praktikuje se već hiljadama godina. Njene temelje nalazimo u tradicionalnoj kineskoj medicini i sistemu od 12 energetskih kanala, na kojima se radilo kako bi se uspostavila ravnoteža u čitavom organizmu. Sa dolaskom na Zapad, šijacu je poprimio nove obrise, prilagođene savremenom čoveku.
Na nedavno održanom seminaru u sklopu Društva za unapređenje kvaliteta života "Makronova", poznati nemački učitelj i praktičar šijacua Vilfred Rapeneker pokazao je kako pomoću te metode telo može da se čita kao knjiga u kojoj je ispisana životna priča osobe koja u njemu živi. Pokazao je kako već samim posmatranjem intuitivno možemo da otkrijemo mesta u telu u kojima su zapisana teška životna iskustva, odnosno ograničavajući životni obrasci. Možemo ih razrešiti pomoću disanja, dodira kao i dobro poznatih ili intuitivno osmišljenih tehnika. Tokom takvog rada kašalj, na primer, više nije samo simptom izazvan prehladom ili alergijom nego telesni signal koji ukazuje na to da osoba nešto želi da izrazi, ali nema za to snage ili hrabrosti. Bol u donjem delu leđa, na primer, izazvan nekim naglim pokretom može da bude signal traumatičnog iskustva iz detinjstva koje izlazi na površinu, a bol u kolenu neka stara neiskazana ljutnja koja pokušava da privuče pažnju na sebe.
Sva ta tumačenja, drugačija od uobičajenih usmerenih na simptome, bila su moguća jer je intuicija preuzela ulogu razuma. Pokazalo se da tehnika šijacu može biti terapija koja fino usklađuje i povezuje različite nivoe našeg postojanja te nas oslobađa inhibicija.
Bioenergetska analiza
Ali, oni nepoverljivi, kojima šijacu još spada u alternativu, možda će se radije osloniti na psihoterapiju. Bioenergetska analiza, jedan njen pravac, pomaže ljudima da uspostave vezu sa svojim telom i otkriju unutrašnje psihičke prepreke koje im onemogućavaju da vode ispunjen život.
Iako će mnogi psihoterapiju povezati sa kaučem, to je metoda u kojoj terapeut čita telo, uspostavlja rezonantu sa energijom osobe sa kojom radi, oseća njene emocije, osluškuje, čuje i odgovara na reči. Pritom je glavni fokus na govoru tela (držanje/gestikulacija, disanje, pokretljivost, izraz) koji razotkriva put ličnosti - od prošlosti prema sadašnjosti i budućnosti.
Terapija uključuje i fizičke vežbe i telesni kontakt kako bi se u mišićnim kontrakcijama otkrili psihički i somatski odbrambeni mehanizmi povezani sa teškim životnim situacijama doživljenim u prošlosti kako bi se postigli živost, užitak, radost, ljubav i zdravlje.
Utemeljitelj bioenergetske analize Aleksandar Louven ukazao je na to da je haotičan tempo savremenog života jasan znak straha koji osećamo prema postojanju i životu uopšte. Sve dok je taj strah neosvešćen, on je smatrao da će čovek od njega da beži i čini sve što je u njegovoj moći da ga ne bi osetio. Prema Louvenovom mišljenju, blokade u telu nastaju potiskivanjem sećanja, što je psihički proces. Ipak, da bismo potisnuli sećanje, moramo da potisnemo i osećaj koji ga prati, a to je moguće samo umrtvljavanjem ili smanjivanjem pokretljivosti delova tela u kojima je osećaj bio prisutan, što izaziva hroničnu mišićnu napetost. Posledica svega toga je da hronična mišićna napetost dovodi do stvaranja telesnog oklopa, mišići gube na elastičnosti, imaju pojačanu ili oslabljenu funkciju, gubi se gracilnost i protočnost energije, te dolazi do zastoja i stvaranja nefunkcionalnih obrazaca.
Bioenergetski analitičari u individualnom pristupu sjedinjavaju analizu karaktera i terapijske alate da bi klijente oslobodili mišićne napetosti i na taj način podstakli emocionalno rasterećenje i širenje i produbljivanje kapaciteta za intimnost. Njihov pristup za početak možete da istražite i sami, vodeći se uputstvima za bioenergetske vežbe. Ko zna, možda je to pravi način da do kraja razumete jezik tela kojim se prenose poruke uma i da počnete da čitate svoje telo kao knjigu.