Stvoreni smo da volimo i da budemo voljeni, i jedino kada živimo u ljubavi, možemo da iskusimo mir, ispunjenost i lakoću postojanja. Prema taoističkoj mudrosti, put i cilj su jedno, zbog toga svaki oblik našeg delovanja koji nije usklađen s tom univerzalnom, božanskom istinom nije vredan postavljenog cilja, i kao takav je negacija života.
Ceo naš život je potraga za ljubavlju. Sve što činimo motivisano je iskonskom potrebom da volimo i budemo voljeni. Ali u toj potrazi najčešće grešimo, jer da bi nam život uzvraćao ljubav, moramo pre svega da volimo sami sebe. Većina ljudi ljubav prema sebi i ne dovodi u pitanje, nego je uzima zdravo za gotovo. Međutim, ako je tako i ako zaista sami sebe volimo, zašto onda ljubav tako retko osećamo? Zašto nam je život prožet težinom i zašto tako često sami sebi nanosimo bol!?
Kako ćemo se odnositi sami prema sebi, zavisiće od snage našeg ega. Ego predstavlja naše svesno ja i zato ćemo sa zdravim egom uvek činiti samo ono što je za nas dobro i što nas u najdubljim slojevima našeg bića i podržava. To će nam uvek donositi mir, ispunjenost, zadovoljstvo i ekspanziju, zato je zdrav ego naša duhovna energija u pokretu. Ali ono što činimo jeste rezultat naših podsvesnih potreba, a one su često drugačije od onoga čemu svesno težimo. Vrlo često, misleći kako nešto činimo u svoju korist, zapravo radimo protiv sebe.
Naime, snaga ega proizlazi iz našeg emocionalnog identiteta. Taj identitet je bazičan i on počinje da se formira ogledanjem roditelja i njihovog odnosa prema nama već od našeg šestog meseca života. U najranijim godinama života roditeljska ljubav, zaštita, pažnja i odobravanje su esencijalni za naš opstanak, ali i za način na koji ćemo posle sami sebe percipirati; da li ćemo sebe da volimo i kako ćemo se odnositi prema sebi.
Značaj roditeljske ljubavi
Svaki oblik neprijatnosti koji smo u tim godinama iskusili prvo smo odražavali plačem, i ako su roditelji na to odgovarajuće reagovali, tako što bi nas, na primer, zagrlili i pružili ono što nam je bilo potrebno, osećaćemo se voljeno i zaštićeno, pa ćemo voleti i sami sebe. Prema sebi ćemo se odnositi sa blagošću i uvek i instinktivno činiti samo ono što nas podržava.
Ali ako su roditelji zapostavljali naše potrebe, na primer, ako su nas kao bebe puštali da plačemo kako bismo se "čeličili" ili su nam zbog sopstvenih problema i nesvesnosti, umesto pružanja ljubavi, uzvraćali grubošću, u najdubljim slojevima bića ćemo se osećati nevoljeno, neadekvatno i nevažno. Već tada će se u naš sistem utisnuti uverenje da takvi kakvi jesmo nismo dovoljno dobri, zbog toga sami sebe nećemo moći da prihvatimo, pa ćemo se prema sebi odnositi sa grubošću.
Oblici te grubosti zavise od niza faktora i razlikuju se od osobe do osobe. Ali posmatrajući uopšteno, što smo od roditelja dobijali manje ljubavi i što su se u našem najosetljivijem razdoblju prema nama lošije odnosili, to ćemo i sami prema sebi biti brutalniji. Oblici te grubosti često će se ispreplitati, i odražavati celim nizom autodestruktivnog ponašanja.
Osoba koja samu sebe ne može da prihvati, koja se ne oseća dobro u svojoj koži, možda će se u određenom životnom periodu u zbog toga izgladnjivati. Na svesnom nivou, ona će želeti da bude lepša, ali zapravo želi da nestane. S druge strane, osoba koja pati od bulimije, kroz nezaustavljiv poriv za hranom će odražavati glad za ljubavlju, ali kako će se nakon prejedanja osećati još lošije, naknadnim izbacivanjem hrane će svesno želeti da iz sebe izbaci delove svog bića koje nije u stanju da prihvati.
Koren promiskuitetnog ponašanja
Kao deca ćemo činiti sve kako bismo zaslužili roditeljsku ljubav. Zato ćemo i nesvesno osluškivati roditeljska očekivanja kako bismo prema njima uskladili svoje ponašanje i tako bili nagrađeni. Nažalost, to će onda postati naš uobičajeni model ponašanja i kasnije, kad odrastemo. U životu ćemo stalno ulaziti u neki oblik kompromisa, posredne ili neposredne "prostitucije", u kojoj ćemo za delić tuđe ljubavi, prihvatanja ili odobravanja razmenjivati sebe.
Ljudima koji su, na primer, zapali u promiskuitetno ponašanje, zapravo je potrebna ljubav i podsvesno se nadaju da će je u nekom od partnera, u zamenu za seksualni odnos, na kraju i dobiti. To se gotovo nikad ne događa, pa njihovo biće višestruko pati.
Slično tome, ljudi koji (dugo) ostaju u lošim i disfunkcionalnim odnosima često sami sebe zavaravaju da ih partner voli i za njegovo grubo ponašanje okrivljuju sebe. U takvim odnosima pokušavaju da se prilagode partnerovim očekivanjima jer se nadaju da će na kraju zaslužiti njegovu ljubav i čine sve što je u njihovoj moći kako bi se odnos održao. Duboko u sebi po svaku cenu nastoje da izbegnu osećaj napuštenosti jer su tu traumu u nekom obliku iskusili u odnosu sa roditeljima. Drugim rečima, radije će iskusiti brutalnu ljubav nego nikakvu.
Iako će štetnost takvog ponašanja biti očigledna svima, osoba uključena u takav obrazac ponašanja to obično ne percipira, a ako i shvata, najčešće nema snage da iz svega izađe. Prema Karlu Gustavu Jungu, svaki autodestruktivan potez poziv je upomoć. Svaki oblik nasilja koji činimo nad sobom nije ništa drugo nego krik našeg bića za ljubavlju, pažnjom i prihvatanjem. I uvek kada se tako ponašamo, negde duboko u sebi se nadamo da će nam baš to doneti ono što nam najviše treba; da ćemo tako zaslužiti ljubav, biti voljeni i da ćemo iskusiti mir.
Ali ne samo da se to na taj način neće nikad dogoditi, nego će se nevoljenje sebe, kao bolest duha, pre ili posle odraziti i kroz fizička oboljenja. Kako do toga ne bi došlo, izuzetno je važno prekinuti svaki oblik autodestruktivnog ponašanja. Ponekad će biti dovoljno osluškivati unutrašnji glas i delovati u skladu sa tim.
Rekonstrukcija emocionalnog identiteta
Taj glas će nam i fizičkim senzacijama poručivati šta je za nas dobro, a šta nije. Što više budemo u dodiru sa sobom, lakše ćemo te senzacije i da prepoznajemo. Mnogim ljudima osluškivanje unutrašnjeg glasa i posmatranje osećaja u telu neće biti dovoljno da bi ponašanje zaista i promenili, jer čak i kada svesno budu želeli drugačije, podsvesne potrebe će ih vući na stari obrazac. U većini slučajeva, da bismo mogli da zavolimo sebe, moraćemo iz temelja da rekonstruišemo svoj emocionalni identitet.
Jedna od vrlo moćnih tehnika rekonstrukcije emocionalnog identiteta i zaceljivanja emocionalnih rana nastalih u detinjstvu jest tzv. reparenting (u slobodnom prevodu emocionalno odrastanje). U ovoj tehnici osoba se u sopstvenom umnom prostoru susreće sama sa sobom, tj. sa svojim unutrašnjim detetom. Tada mu ona pruža ljubav, pažnju i blagost, kao i sve one konstruktivne emocije koje kao dete nije dobijala od roditelja, a koje su joj bile potrebne za zdrav emocionalni razvoj.
Tako se i na najdubljim slojevima podstiče odmrzavanje infantilnog identiteta u kome je osoba zapela, pokreće se proces emocionalnog odrastanja, a samim tim i isceljenje. U psihoterapiji je ovaj proces vođen, ali njega do određene mere možemo praktikovati i sami, a svaki put kada zagrlimo svoje unutrašnje dete, zasadićemo klicu ljubavi prema samima sebi, koja će rasti sa svakom radnjom koja nas podržava. Reparenting u svom izvornom obliku potiče od drevne isceljujuće filozofije havajskih huna, baš kao i poznata i popularna tehnika Ho'oponopono, koja je i sama vrlo delotvorna u procesu isceljenja te se može praktikovati kao i reparenting bez pomoći terapeuta/iscelitelja.
Kada povređujemo sami sebe, mi povređujemo i ono božansko u sebi, delujemo protiv univerzalnog zakona ljubavi prema kome smo stvoreni, a samim tim idemo i protiv života. Ho'oponopono nam pomaže da se sa poverenjem prepustimo struji života, a kada to učinimo, ona će nas uvek odvesti baš tamo kuda treba. Ta struja života nije ništa drugo do naš božanski deo, od koga smo se odvojili još kao deca, kada smo bili uskraćeni za ljubav (pa zato za njom tragamo ostatak života). Da bismo tu ljubav pronašli, moramo da se ponovo spojimo sa božanskim. Jednostavnim ponavljanjem reči oprosti mi, žao mi je, hvala ti, volim te odražavamo žaljenje što smo, između ostalog, povređivali božansko u sebi, izražavamo zahvalnost za oslobođenje, ali i spremnost svog bića da se uskladi sa univerzalnim principima ljubavi.
Da bismo u pravom smislu mogli da primamo božansku milost, moramo pre svega da budemo spremni da oprostimo sami sebi, a mnogim ljudima je to upravo najteži deo. Kada napokon shvatimo na koje smo sve načine sami sebe tokom života povređivali i koje smo životne prilike zbog pogrešnih odluka propustili, javlja se jak osećaj krivice. Bez obzira na to koliko se trudili da pronađemo opravdanje za svoje postupke, najčešće nam nijedno objašnjenje nije dovoljno dobro da bismo sebi mogli da oprostimo, pa se proces samokažnjavanja i samopovređivanja nastavlja.
Međutim, samoopraštanje, baš kao i opraštanje drugima, nije čin uma, tako da ni razloge za to ne možemo da tražimo u racionalnim argumentima, jer niko sam sebi ne bi svesno nanosio bol. Samoopraštanje kao duhovna kategorija nema čarobne formule i svako od nas će na taj čin biti podstaknut na drugačiji način, na onaj koji mu je namenila božanska inteligencija.
Mnogi ljudi do te tačke dolaze tek onda kada svoj život dovedu do apsurda. Paradoksalno, ponekad moramo da dotaknemo dno da bismo bili sposobni da do kraja otpustimo teret života, i tek kada to učinimo, moći ćemo da prihvatimo ono što nam božanska sila nudi kao alternativu. A ta alternativa je ljubav - ono za čime smo i tragali.
ISPOVEST ŽENE KOJA SE RAZVELA POSLE 33 GODINE BRAKA: "Uselila sam se u garsonjeru sa jednim koferom, bila sam presrećna"
VELIKI HOROSKOP ZA NAREDNIH 6 MESECI - OD JUNA DO DECEMBRA: Ovan postiže cilj i uspeh, Lav ulazi u novu ljubavnu vezu!
KAKO DA NOSITE PANTALONE AKO IMATE PREKO 50: 6 najboljih saveta profi stilista - izgledaćete mlađe, vitkije i super šik
PSIHOLOŠKI TEST - DA LI MAČKA SA SLIKE SILAZI ILI SE PENJE UZ STEPENICE: Odgovor otkriva kakva ste ličnost zapravo!
TEST LIČNOSTI OD 15 SEKUNDI, IZABERITE KOJA BISTE ŽIVOTNIJA NAJPRE BILI: Otkriva ko ste zaista i kako vas drugi vide!