Psiholozi, psihijatri pa čak i mnoge stare religije i filozofski pravci ukazuju na to da je jedini put ka istinskom zadovoljstvu, miru i sreći odstranjivanje iluzija ili privida stvarnosti koji nas stave u oklope i ophrvaju. Međutim, upravo je tu kvaka 22: najteži zadatak koji imamo tokom života je iskrenost. Naime, za život bez iluzija neophodno je sebi postaviti prava pitanja i iskreno odgovoriti na njih.
Psiholog Andrej V. Karpatov, tvorac savremenog modela psihologije koji vodi jedan od najboljih psihoterapeutskih centara u Rusiji je ovom pitanju posvetio čitavu knjigu koju je nazvao „Kako promeniti odnos prema životu". Kako i sam kaže na početku knjige, čovek je veliki zaverenik kome uspešno polazi za rukom ne samo da sakrije istinu od drugih već i da je sakrije od samog sebe. Ali ova taktika izbegavanja, nesuočavanja i skrivanja ne daje dobre rezultate jer čak i ako sami ne želimo da priznamo nešto, naše telo uvek zna i daje nam signale kada je to potrebno.
Često koristimo reč iluzija i često se govori o tome da su one zapravo naše najveće greške. A šta je zapravo iluzija? U psihoterapeutskom smislu iluzija je greška koju pravi naša svest: "Nekada ono što želimo doživljavamo kao da je stvarno, što izaziva more neprijatnih posledica. Ponekada su nam u strahu velike oči i u suštini bezazlene događaje vidimo kao pravu katastrofu. Ili smatramo da smo ostvarili potpuno razumevanje sa nekim, a onda se ispostavi da taj neko ne samo da nas nije shvatio, podržao, već nas je čak obmanuo, izdao".
U tom smislu govorimo o četiri osnovne iluzije: iluzija opasnosti, iluzija sreće, iluzija patnje i iluzija međusobnog razumevanja. Jedan od glavnih faktora kod formiranja iluzija jeste i odnos leve i desne hemisfere mozga. Desna strana je zadužena za primanje informacija i emocije, a leva za logičnu analizu i donošenje rešenja. Laički rečeno, desna strana prima informacije i doživljava ih, a leva razmišlja i preduzima korake.
Iako obe strane mozga sarađuju kako bismo mi imali kompletnu sliku stvarnosti, često dolazi do nesporazuma jer, kako kaže Karpatov, treba zamisliti da je desna strana egzaltirani slikar a leva strana šašavi matematičar pri čemu slikar uvek određuje ton saradnje. Slikar prvi dobija informaciju, a matematičar se naknadno uključuje i određuje dejstvo na osnovu informacija koje je dobio, a koje su obojene emocijama. Leva polovina mozga ne dovodi u sumnju istinitost prvobitne informacije već uz pomoć logičkih argumenata potvrđuje njen karakter ma kakva ona zapravo bila.
Kako bilo, mi smo na neki način prepušteni toj raspravi koju vode dve polovine našeg mozga u kojoj se i rađaju ove četiri osnovne iluzije. Posledica ovih iluzija je često naše žalosno duševno stanje i treba preduzeti neke korake kako bismo u donošenju odluka mogli da se što više odmaknemo od iluzija.
Zdrav razum i gde ga pronaći?
Zanimljivo je sebi postaviti pitanje šta je zapravo zdrav razum i šta razboritost u razmišljanju zapravo predstavlja.
Kako kaže Andrej Karpatov: "Zar se onaj koji ima halucinacije u kome ga jure đavoli ne ponaša razborito kada pokušava od njih da pobegne?"
Tu je osnova rešenja problema iluzija. Presudno je odakle polazimo kada rešavamo neku situaciju.
Kako bismo imali zdravu polaznu osnovu neophodno je da analiziramo iluzije koje stvara desna polovina našeg mozga, a leva ih podržava: "Tek kada odredimo suštinu i sadržaj konkretne životne situacije, možemo da donesemo pravilno rešenje, ono koje nam je zaista potrebno i koje je u skladu sa zdravim razumom. U suprotnom, pravićemo stalno jedne te iste greške, i upadaćemo uvek u iste nevolje".
U knjizi "Kako promeniti odnos prema životu", Andrej Karpatov daje vrlo jasne i jednostavne smernice ili korake koje treba preduzimati kako bi uspeli da prebacimo komandu na zdrav razum i to za svaku od ovih četiri ilizija pojedinačno. Kako smo i kao društvo i kao pojedinci skloni da prepustimo strahu da vodi ovu igru života, čini se da posebnu pažnju treba obratiti upravo na iluziju opasnosti. Rukovođena strahovima i jalovim pokušajima da se pronikne u buduće događaje, ova iluzija nam stalno onemogućava da uživamo u sadašnjem momentu i da kada do nelagodne situacije dođe, reagujemo na zdravorazumski način.
Za ovu iluziju je karakteristično da je zajednička svima. Bez obzira na to kakav je naš psihološki profil, svi smo od detinjstva vaspitavani uz pomoć straha. Naučeni smo da se bojimo nepoznatih ljudi, lošeg socijalnog statusa, bolesti. Koliko puta smo čuli rečenicu "Uči dobro u školi inače ćeš biti prosjak", a najvažnije je da li je i sami ponavljamo svojoj deci. Strah je moćan alat za manipulaciju i svi mu pribegavamo kao najlakšem sredstvu kojim modeliramo dečje ponašanje.
Međutim, problem je što se u decu uliva osećaj očaja i nemoći bez alternativnog ponašanja. Kada odrastemo znamo da su sve naše izjave tog tipa čisto preuveličavanje, ali dete o tome nema svest već usvaja obrazac koji je podloga za stvaranje iluzije opasnosti. Kako navodi Karapatov: "Umesto da nam objašnjavaju kako da izađemo iz teških situacija, u nama su od najranijeg detinjstva vaspitavali profesionalne neurotičare".
Rezultat ovakvog vaspitanja je kolekcija potencijalnih opasnosti koju je napravila desna strana našeg mozga, sklona impresijama. Na osnovu proživljenog iskustva i na osnovu opštih informacija mi non-stop projektujemo potencijalne opasnosti koje nas manje više drže u konstantnoj pat poziciji: anksiozni smo zbog situacija koje bi mogle da se dese, a suštinski ne možemo ništa da uradimo kako bismo neku opasnost sprečili jer one su po prirodi stvari iznenadne i ne dolaze najavljene.
Znanje o budućnosti je po rečima Karapatova takođe iluzija jer budućnost je uvek nešto novo. Zanimljivo je da ljudi svaki događaj koji se desio ili bi mogao da se desi proživljavaju kao završnicu svoje sudbine, kao da nakon toga više ništa ne postoji. Kakve god tragedije da se dese život se ipak nastavlja. Jedina prava katastrofa može biti sopstvena smrt ali budući da nas je Prometej darovao jedinstvenim odsustvom spoznaje o sopstvenoj smrti i to je nešto što suštinski ne možemo upoznati.
Strah je naša največa kočnica. Nije stvar u pravim uzrocima naših sumnji već u strahu koji stoji iza toga. Ako se prepustimo strahu uvek ćemo činiti ono što ne bi trebalo. Strah nas programira na neuspehe i dalje probleme...
Zamenite iluziju realnošću
...Kao logična posledica straha javlja se i gubitak snage jer strah crpi neverovatnu količinu naše energije a da pri tome ta energija ne odlazi na uklanjanje straha već na njegovo potenciranje.
Prvi korak u otklanjanju iluzije opasnosti jeste da prepoznamo da smo uznemireni, da osećamo opasnost ili strah.
Priznajte sebi čega se plašite, na primer, da ćete ostati bez posla ili da će vas neko izneveriti ili da se plašite bolesti.
Drugi korak nalaže da je neophodno da uvidimo da ne postoji opasnost, da nam se ona samo pričinjava.
Kada shvatimo da imamo posla sa sopstvenim projekcijama i predstavama, onda se stvari već menjaju jer ko može da kaže da li će neki događaj imati dobar ili loš ishod.
Treći korak sugeriše da je neophodno da usmerimo pažnju na realnost, na ono što se zaista dešava, dakle na život a ne fantazije o budućnosti.
Kada smo prepušteni svojim strahovima mi ne stižemo da se posvetimo stvarnom životu. Na događaje koji se dešavaju u tom momentu onda možemo reagovati, preusmeriti energiju na njih, kreirati taktiku, a za događaje koji se još nisu desili je potpuno nebitno da li ćemo trovati atmosferu anksioznošću jer se jednostavno još uvek nisu desili. Kako napominje Karpatov: "Ne zaboravite: život daje mogućnost da se ide dalje. Budućnost tek predstoji. Sadašnjost je tu i u njoj je uvek moguće uraditi nešto važno i korisno za sebe".
Četvrt korak kaže da iskoristite mogućnosti koje vam život nudi umesto da se branite od sopstvenih fantazija.
Kada smo sagledali očigledno, odnosno da budućnost tek predstoji i predmet je nagađanja, ostaje nam da se okrenemo realnosti u kojoj je obilje skrivenih mogućnosti. Postavite sebi sledeća pitanja: Šta nam sadašnjost nudi; Šta u ovom času možete da uradite. Kakve prilike možete odmah da iskoristite; Na šta/koga konkretno možete da se oslonite?
Kako bismo raskrstili sa iluzijom opasnosti i kako bismo se našli na tački sa koje možemo zdravim razumom sagledati svoje opcije i donositi odluke, bilo bi dobro da se u situacijama koje nas plaše ponašamo kao da nemamo strah. Budući da su u situacijiama koje percipiramo kao opasne naše akcije uslovljene strahom, valjalo bi da detaljno opišemo svoje ponašanje u takvim okolnostima, korak po korak.
Razmislite i napišite redosled svojih uobičajenih poteza i najvažnije je da onda ne činite te stvari. Kako biste sebi olakšali to nečinjenje, zapišite šta biste radili u tim okolnostima kada u vama ne bi postojao strah. Napravite scenario za situaciju u kojoj se ne plašite i počnite da mislite, da se osećate i da radite tako što ćete pratiti taj scenario.
Još jedno pravilo koje Andrej Karpatov daje kao sjajan alat za taj raskid sa iluzijom opasnosti i strahom jeste da pokušamo da živimo kao da se sve loše što je moglo da se desi već desilo i da ne živimo živote kao da nam je danas poslednji dan, već kao da je taj dan bio juče a danas smo potpuno slobodni.
Strahovi imaju tendenciju da se smanjuju ako na njih gledamo sa visine. I konačno, prave opasnosti nikada ne dolaze najavljene i obično dolaze sa mesta sa kojih ih i ne očekujemo tako da je potpuno uzaludno davati svoj život u zalog strahu. U tom smislu je važno odrediti i svoje prioritete: gubimo svaki put kada dozvolimo da strah bude mašinovođa.
ISPOVEST ŽENE KOJA SE RAZVELA POSLE 33 GODINE BRAKA: "Uselila sam se u garsonjeru sa jednim koferom, bila sam presrećna"
VELIKI HOROSKOP ZA NAREDNIH 6 MESECI - OD JUNA DO DECEMBRA: Ovan postiže cilj i uspeh, Lav ulazi u novu ljubavnu vezu!
KAKO DA NOSITE PANTALONE AKO IMATE PREKO 50: 6 najboljih saveta profi stilista - izgledaćete mlađe, vitkije i super šik
PSIHOLOŠKI TEST - DA LI MAČKA SA SLIKE SILAZI ILI SE PENJE UZ STEPENICE: Odgovor otkriva kakva ste ličnost zapravo!
TEST LIČNOSTI OD 15 SEKUNDI, IZABERITE KOJA BISTE ŽIVOTNIJA NAJPRE BILI: Otkriva ko ste zaista i kako vas drugi vide!