Za prijatelje smo spremni da stavimo ruku u vatru - no katkad samo načelno. Ponekad ih uzimamo zdravo za gotovo. Nađemo li se, međutim, u situaciji da se prijatelji tako ponašaju prema nama, vreme je da se zapitamo koliko sami sebe poštujemo.
Obožavam svoja dva psa - Lolu i Bena. Zbog njih mi nije teško da izađem u šetnju ni po snegu, ni po pljusku, ni kada sunce upeče, pa čak ni kada - dok čitam najuzbudljiviji deo knjige koju jednostavno ne mogu ispustiti iz ruke - Ben sedne pred moje noge i lavežom mi kaže da mora obaviti nuždu. Ostavljam knjigu, oblačim se, stavljam im ogrlice i idemo napolje!
Moj je unutrašnji sat namešten tako da zazvoni kada je vreme za njihovo hranjenje. Ne izlazim iz kuće ako nisam proverila da li imaju sve što im treba. Žurno se vraćam i iz najprijatnijeg izlaska kako bih svoje pse prošetala pre spavanja. Oni su mi pseće odani, a stekli su poverenje da ih nikada neću ostaviti na cedilu. To mi jasno poručuju mahanjem repova i mrdanjem celim telom svaki put kada im se vratim nakon nekog obavljenog posla. Oni su moji pseći prijatelji.Pouzdanost i povjerenje nema cenu
Nedavno mi je prijatelj, kojeg veoma nervira što sa psima u našoj zemlji ne smemo u restorane, prodavnice i javne ustanove, ispričao zanimljivu priču. Umro neki čovjek i odjednom se našao na putu kroz predivnu šumu. Njegovoj radosti nije bilo kraja kada je shvatio da uz njega korača i njegov verni pas koji je odavno uginuo. U društvu starog kućnog ljubimca i prijatelja čak mu se i smrt učinila sasvim prihvatljivom.
Hodali su tako, umorili se i ožedneli. Došavši do prelepog proplanka, naišli su na zlatna vrata na kojima je pisalo „Raj". Čovek zamoli čuvara na ulazu za malo vode. Čuvar mu ponudi da uđe u vrt, sav popločan zlatom i dragim kamenjem, ali mu kaže da je psima ulaz zabranjen pa ga ne može povesti sa sobom, čak ni da mu da gutljaj vode. Ako želi da uđe u Raj, mora da ga ostavi pred ulazom. Čovek odluči da Raj nije mesto za njega. Svog psa ne bi ostavio ni za sve blago i obilje koje nudi Raj.
Nastavi on tako sa svojim psom dalje i dođe do neuglednog, iako uredno održavanog vrta. Zamoli čuvara za vodu i ovaj mu da lonče i činiju za psa i kaže mu: „Slobodno uđite i povedite svog psa, ima vode i za njega." Čovek zbunjeno upita kakvo je to mesto, a čuvar mu odgovori: „Ovo je Raj! Malo niže od nas oni iz Pakla lažno navode ljude da odu kod njih." „Zar vam ne smeta da se lažno predstavljaju kao Raj?" pita čovek čuvara. „Ni slučajno", odgovara čuvar, „čak nam je drago da kod nas ne dolaze oni koji bi zbog zlata i obilja ostavili svog najboljeg prijatelja pred vratima!"
Poverenje da jedni druge nećemo izneveriti
Čuvši tu priču, pomislila sam na najvažniju od svih odlika prijateljstva - poverenje da jedni druge nećemo izneveriti. To poverenje negujem i u odnosu sa svojim psima. Oni mene obasipaju neupitnom ljubavlju, a ja njih brigom i pažnjom, spremna da budem uz njih kad sam im potrebna.
Sa mnom je sve u redu! Imam ja i prijatelje na dve noge. I volim ljude isto kao što volim životinje. S nekima negujem prijateljstva čak iz doba rane mladosti, a neke sam pak upoznala kao odrasla osoba. Međutim, neki moji prijatelji su - bivši, baš poput nekih muškaraca koji su mi bili partneri. Ti su prijatelji u mom životu bili onoliko dugo koliko su trajale moje najvažnije veze. Zajedno sa svojim bivšim partnerima gradila sam prijateljstva s njihovim ili zajedničkim prijateljima. No s prekidom odnosa neretko su otišli i neki dragi ljudi. Odabrali su lojalnost jednoj strani i tako se završio i prijateljski odnos s drugom stranom. Ne zameram im jer odanost je bitna odlika iskrenog i pravog prijateljstva. A i blisko je vezana uz poverenje.
Srećni smo kada u odnosu izgradimo poverenje jer bez tog kvaliteta pravo prijateljstvo jednostavno nije moguće. Prijateljstvo i pouzdanost rezultat su odanosti i poverenja, a ti „sastojci", ili njihov manjak, pokazuju je li neki odnos za nas vredan ili nije.
Prijatelji su nam važni za osjećaj ispunjenosti i sreće u životu, no jednako su tako i izvor čestih izazova jer međuljudski odnosi imaju svoju dinamiku, svoje uspone i padove. Odnosi s drugim ljudima nužni su kako bismo zadovoljili jednu od osnovnih ljudskih potreba - potrebu za prihvatanjem. No upravo se često osećamo odbijenima i nedoživljenima upravo u odnosima koje smatramo prijateljstvom. Na prijatelje, naime, želimo uvijek moći računati - i u dobru i u zlu. No neki ljudi samo traže i uzimaju, što drugu stranu dugoročno ostavlja iscrpljenom i praznom.
Takvi odnosi nemaju smisla i najbolje ih je prekinuti, no katkad ipak u njima ostajemo jer mislimo da moramo. Ako nas je netko razočarao kao prijatelj, a s njim, na primer, radimo, biće nam teško da održavamo korektne poslovne kontakte ako prijateljstvo pukne. U takvim situacijama kontakti na koje smo prisiljeni mogu postati prava noćna mora.
Neke osobe jednostavno ne shvataju koliko je pouzdanost proizašla iz poverenja bitna. Nemaju taj kvalitet i nisu dobri prijatelji: nešto se s vama dogovore pa u zadnji čas odustanu ili nestanu, a vi izvisite. Onda vam se jave kad ste im potrebni ili kad nemaju ništa bolje u planu. Imala sam nekoliko takvih „prijateljica". Odlučila sam da ne održavam odnose u kojima sam ja uvek raspoložena za izlazak na poziv u zadnji čas (za razliku od nje kojoj se „sad baš ne izlazi"); spremna sam da slušam žalopojke i traženje saveta koje ona ipak ne posluša (a i ne pita kako sam ja)... To jednostavno nije moja priča. Iako sam se zbog serije takvih odluka pomalo osamila i nedostajalo mi je druženje, znala sam da društvo ne želim po svaku cenu.
Krajem pretprošle godine, na Sensa vikendu u Svetom Martinu na Muri, tokom svoje radionice posvećene osveštavanju i ostvarivanju ciljeva u budućnosti, razradila sam sopstvenu viziju važnih stvari koje želim ostvariti u 2012. godini. Jedna od njih bila je radost druženja s prijateljicama. I upravo se, vođeno mojom namerom, rodilo jedno novo prijateljstvo. Prijateljujem s osobom s kojom se rado družim. Jedna se drugoj možemo poveriti sigurne da ništa od onoga što kažemo neće otići dalje. Osećamo da se jedna na drugu možemo osloniti. Podržavamo jedna drugu u dobrim navikama. Verujem da naše prijateljstvo ima lepu budućnost u koju smo obe voljne uložiti vreme i energiju.
Kada spoznamo svoju vrednost, kada se poštujemo - bez ljutnje odustajemo od jednostranih prijateljstava. Nepouzdanim osobama jednostavno više ne dajemo svoje poverenje i vreme. Iskreno i otvoreno kažemo im - ne! Radije svoje vreme posvećujemo ljudima s kojima delimo međusobno poštovanje. S onima koji nas zaslužuju.
