Postoje ljudi kojima se prijatelji i porodica uvek obraćaju kada prolaze kroz težak period. Oni su prvi broj koji se bira posle raskida, svađe, loših vesti ili životnih kriza. Uvek saslušaju, uteše i pronađu prave reči. Međutim, psiholozi upozoravaju da ova uloga često ima i svoju skrivenu cenu.
Osobe koje su uvek tu za druge često se u jednom trenutku zapitaju: „A koga bih ja pozvao da se meni nešto loše dogodi?“ Ta misao se pojavi na trenutak, a zatim nestane, ali se godinama iznova vraća.
Uvek slušaju druge, ali retko govore o sebi
Zamislite da se prijatelju raspada brak ili prolazi kroz veliki životni problem. On uzima telefon, prelistava kontakte i bez razmišljanja bira baš vaš broj. To govori koliko vam veruje. Međutim, osoba koja prima takve pozive najčešće će saslušati sagovornika, pružiti podršku i utehu, ali neće spomenuti da je i sama imala težak dan ili da joj je potrebna pomoć.
Psiholozi objašnjavaju da takvi odnosi vremenom postaju jednostrani. Prijatelj oseća bliskost jer je podelio svoje najdublje emocije, dok osoba koja sluša često ostaje zatvorena i retko govori o sebi. Tako nastaje neravnoteža koja može da traje godinama.
Zašto se to dešava?
Stručnjaci smatraju da ovakav obrazac ponašanja najčešće potiče iz detinjstva. U mnogim porodicama jedno dete nesvesno preuzima ulogu odrasle osobe. To može biti zato što je jedan roditelj emocionalno nestabilan ili zato što porodica očekuje da upravo ono bude najrazumnije, najjače i najsmirenije. U psihologiji se ovaj fenomen naziva parentifikacija. Reč je o situaciji u kojoj dete prerano preuzima emocionalne ili praktične odgovornosti odraslih i navikava se da brine o drugima više nego o sebi.
U galeriji ispod pogledajte kako su prijateljice napravile starački dom za sebe!
Kasnije u životu isti obrazac prenose na prijateljstva, partnerske odnose i posao. Postaju prijatelji koji uvek slušaju, kolege koje upijaju tuđe frustracije i partneri koji prvi primete raspoloženje drugih i prilagođavaju mu se. Na prvi pogled deluje kao da imaju mnogo bliskih odnosa, ali psiholozi ističu da se iza toga često krije osećaj usamljenosti.
Iako su mnogima bili oslonac, takvi ljudi često nemaju nekoga ko će njih iskreno pitati: „Kako si?“ i sačekati odgovor.
Godinama pružaju podršku drugima, ali je retko dobijaju zauzvrat. Zbog toga se kod njih može javiti osećaj da su uvek tu za sve, dok za njih nema nikoga kada im je najpotrebnije.
Psiholozi naglašavaju da je sasvim u redu postavljati granice, tražiti pomoć i dozvoliti sebi da ponekad budete osoba koja govori, a ne samo ona koja sluša. Upravo takvi odnosi, u kojima se podrška razmenjuje u oba smera, najčešće su najzdraviji i najdugotrajniji.
BONUS VIDEO:
