Postoji jedno pitanje koje mnogi ljudi sebi postave tek u zrelijim godinama: "Ko sam ja zapravo?“ Iako imaju posao, porodicu, obaveze i stabilan život, iznutra mogu osećati da su izgubili vezu sa sobom. Prema mišljenju dr Gabora Matea, jednog od najpoznatijih stručnjaka za traumu i emocionalno zdravlje, razlog zbog kojeg mnogi ljudi u svojim tridesetim ili četrdesetim godinama još uvek ne znaju ko su zapravo leži u jednom dubokom unutrašnjem sukobu: između potrebe da budemo voljeni i prihvaćeni i potrebe da budemo ono što zaista jesmo.
Sukob dve osnovne potrebe
Još u detinjstvu učimo jednu od najvažnijih životnih lekcija: kako da sačuvamo vezu sa drugima, a da pritom ne izgubimo vezu sa sobom. Prema dr Mateu, upravo se tu krije jedan od najvećih izazova ljudskog razvoja.
Svako dete dolazi na svet sa dve snažne i prirodne potrebe koje bi trebalo da postoje zajedno: potrebom za povezanošću sa drugima i potrebom da bude autentično – da oseća, izražava i živi u skladu sa onim što zaista jeste. Međutim, život često donese trenutke u kojima se ove dve potrebe nađu u sukobu. Dete tada može da oseti da mora da bira između toga da bude prihvaćeno i toga da bude iskreno prema sebi.
Vezanost se može definisati kao kontakt, povezanost i ljubav; bez toga dete ne može preživeti. Da bi ova povezanost bila zdrava, mora da postoji i druga strana – roditelji takođe moraju biti emocionalno povezani sa detetom. Ovakva dinamika postoji i kod drugih sisara, ali su ljudi u tom pogledu još ranjiviji. Na svet dolazimo najmanje razvijeni, sa najmanje zrelim mozgom i najduže zavisimo od roditelja ili staratelja u poređenju sa drugim bićima. Naša potreba za vezanošću je ogromna i važna celog života. Potrebna nam je povezanost kako bismo pripadali, kako bismo bili voljeni i kako bismo mogli da volimo. Bez odnosa sa drugima teško je zamisliti opstanak pojedinca, ali i funkcionisanje društva.
Ali dete se rađa sa još jednom važnom potrebom – potrebom za autentičnošću. Autentičnost znači sposobnost da budemo svesni svojih osećanja, da budemo u kontaktu sa svojim telom, emocijama i unutrašnjim potrebama, kao i da možemo da izrazimo ko smo i da to pokažemo kroz svoje postupke i odnose.
Zašto je autentičnost toliko važna? Zamislite čoveka u evolutivnom periodu koji nije u kontaktu sa svojim telom, emocijama i instinktima. Koliko bi dugo mogao da preživi u divljini? Sposobnost da osetimo šta nam se događa iznutra bila je važna za naše preživljavanje. Autentičnost je zato još jedna velika ljudska potreba.
Bolna poruka briše posebnost
Ali šta se događa kada se potreba za vezanošću sukobi sa potrebom za autentičnošću? Šta se dešava kada dete, čak i na podsvesnom nivou, oseti bolnu poruku: "Ako budem ono što zaista jesam, možda ću izgubiti ljubav i prihvatanje svojih roditelja.“
Ako pokažem šta osećam, ako izrazim svoju istinu i ne sakrijem svoje emocije, možda ljudi od kojih zavisim neće to moći da prihvate.
Roditelji ove poruke često prenose deci nesvesno. Ne zato što ne vole svoje dete i ne zato što žele da ga povrede, već zato što i sami žive sa potisnutim emocijama, stresom, sopstvenim ranama ili iskustvima koja nisu razrešili.
Često je to i posledica načina na koji funkcioniše savremeno društvo – gde se od ljudi očekuje da se prilagode, da budu jaki, uspešni i da potiskuju ono što osećaju.
Kako dete reaguje u takvoj situaciji? U njegovoj podsvesti nastaje zaključak: ako se odreknem povezanosti sa roditeljima zarad svoje autentičnosti, gubim odnos od kojeg zavisi moj život. Izbor tada postaje gotovo nemoguć. Dete ne može da se odrekne ljubavi i sigurnosti, pa počinje da potiskuje ono što oseća. Ono skriva emocije, potrebe i delove svoje ličnosti koji bi mogli ugroziti njegovu vezu sa drugima.
U našojgaleriji pročitajte 11 pravila Mihaila Labkovskog da prihvatite i zavolite sebe:
A onda dete odraste i ne zna ko je zapravo
A onda to dete odraste. Napuni 35 ili 40 godina i odjednom shvati da ne zna ko je zapravo. Spolja možda ispunjava sve uloge koje se od njega očekuju, ali iznutra oseća udaljenost od sebe. Kada ga neko pita: "Šta zaista osećaš?“, odgovor može biti: "Ne znam.“
Naučilo je da ignoriše sopstvena osećanja, posebno ona koja je još u detinjstvu povezalo sa opasnošću da izgubi ljubav, prihvatanje ili pripadnost.
U nekom trenutku života čovek može shvatiti da je cena stalnog prilagođavanja previsoka. Tada njegova prirodna povezanost sa sobom počinje da slabi, a potisnute emocije traže način da budu primećene. Prema dr Mateu, dugotrajno odvajanje od sopstvenih osećanja može biti povezano sa različitim oblicima patnje – od zavisnosti i emocionalnih problema do fizičkih tegoba, uključujući i bolesti povezane sa stresom. Zato je jedno od najvažnijih životnih pitanja možda upravo ono od kojeg sve počinje:
"Ko sam ja, kada prestanem da pokušavam da budem ono što drugi očekuju od mene?“
BONUS VIDEO:
sensa.metopolitan.si/Sensa
