Kako biste se osećali da svaki put kada vidite broj 7, osetite tugu ili da vam se pri svakoj izvedbi Bitlsa na radiju naprosto pred očima pojavi plava boja? Ili da ste uvereni kako je glas Majkla Džekson boje trule višnje?

Kako bi izgledao vaš svet kad biste svaki put kad prođete kraj nebodera, u ustima osetili ukus sladoleda od čokolade ili pak da ne možete komunicirati s osobama koje se zovu Ivana jer vam Ivane naprosto imaju ukus po pirea kog baš i ne volite?

Ako mislite da smo zavirili u izmišljeni svet neobičnih bajki, prevarili ste se. Spomenuta fascinantna sposobnost zove se sinestezija, a sinestete, ljudi koji je imaju, iako su vrlo retki - žive oko nas. Sinestezija je neurološki fenomen u kom stvarna informacija primljena putem jednog čula, automatski i nesvesno pobuđuje dodatno iskustvo nekog drugog čula ili više njih. Stari Grci su to istovremeno prožimanje više čula opisali rečju koja objedinjuje istovremenost iskustva i percepciju (syn: zajedno i aisthesis: percepcija).

To ujedinjenje čula jednostavno znači da nekim ljudima reči imaju ukus, boje pridružuju određenim slovima ili brojevima ili pak zvuke vide u različitim oblicima ili bojama... Ljudi koji imaju tu sposobnost mogu, na primer, da čuju neku muziku i istovremeno vide njen oblik.

Razne kombinacije su moguće; kod nekih ljudi su zvučni podražaji povezani s vizualnim iskustvima ili pak vizualni podražaji s percepcijom ukusa, pa tako oni mogu da slušaju boje ili okuse predmete. Pojedini naučnici su to stanje u kom se čula mešaju opisali kao paljenje svetla u jednoj prostoriji, pri čemu se ona upale u svim ostalim prostorijama u stanu.

"Prema najnovijim psihološko-neurološkim istraživanjima, najčešći oblik sinestezije je doživljavanje grafema, odnosno znakova u bojama. Slovo A, na primer, sinesteti može biti zeleno, a broj 4 uvek vidi u žutoj boji. Kod sinestete najčešće su povezana dva čula, a ljudi kod kojih su povezana tri ili više su veoma retki", ističe zagrebačka psihološkinja Ivana Pavičić koju je svet sinesteta oduševio i podstakao na istraživanje.

Svi se naučnici slažu u jednom: sinestetski doživljaji su jedinstveni za svaku osobu, a osoba može biti i nesvesna te svoje sposobnosti jer je prosto oduvek tako percipirala svet i misli da drugačiji način nije moguć. Štaviše, pretpostavlja da i drugi ljude vide stvarnost na isti način. Sinestete najčešće neplanirano i nenadano, pričajući o svom doživljaju muzike ili romana, otkriju da drugi ljudi oko njih ne doživljavaju ta iskustva na isti način.

Psihografologija: rukopis otkriva tajne vaše ličnosti...

Studentkinja istorije umetnosti iz Zagreba Lana Momirski kaže je da je tek u 20. godinama otkrila kako njeno posebno doživljavanje vremena i prostora ima "službeno" ime. Lana se ubraja u posebnu vrstu sinesteta koji ne doživljavaju svet u bojama, odnosno mirisima, nego drugačije poimaju vrijeme i prostor.

Naime, pišući na fakultetu seminarski rad o sinesteziji, otkrila je da drukčije od drugih doživljava tok vremena. "Dan uvek vidim kao određeni prostor, odnosno kutiju koja je podeljena na sate i onda u tim delovima dana tačno vidim koju obavezu imam u određeno vreme.

Sve te 'prostore' vidim istovremeno. Jednako tako, u svakom trenutku, u bilo kom gradu da se nalazim, uvek znam gde je sever i mogu da se orijentišem u odnosu na strane sveta", kaže Lana.

Kako su najrazličitije kombinacije moguće, ljudi koji imaju sinestetičke doživljaje nikako se ne moraju slagati u svojim percepcijama i svaki njihov doživljaj je njihovo lično, sasvim posebno iskustvo. Lana Momirski kaže da oseća vreme i vidi ga kao jednu dugu elipsu. "Elipsa predstavlja godinu koja je podeljena na mesece, a u svakom delu elipse, odnosno u svakom mesecu, onda vidim dane u koje su mi smešteni događaji, rođendani, obaveze", pojašnjava.

Tako, na primer, ona odmah, bez razmišljanja i analize, može "videti" da se sledećih sedam vikenda neće videti s dečkom jer "na" svakom od njih ima neke obaveze. Na elipsi su joj oni označeni kao popunjeni dani. Njoj nije jasno kako njen partner to isto ne vidi. On, pak, takvo poimanje organizacije vremena naprosto ne shvata, no koristi sposobnost svoje partnerke kao besplatan, brz i najdraži rokovnik.

Iako je njihovo poimanje sveta vrlo neobično, mnogi sinesteti uopšte ne znaju da se njihova sposobnost smatra posebnim neurološkim fenomenom, što pokazuje i Lanin primer. Psihološkinja Pavičić ističe da se često događa da sinestete njihova okolina ne razume i čine se čudnima.

PageBreak

Da li sam ja sinesteta?

Ako se sada pitate imate li i sami tu neobičnu sposobnost, to možete proveriti. Važno je napomenuti da sintestezija nije jednostavna igra asocijace je s kojom svi plovimo kroz život - poput one da srce uvek povezujemo s crvenom bojom ili pak ukus limuna sa žutom. Naime, sinestete ne razmišljaju aktivno i voljno o svojim doživljajima sveta, oni im se samo automatski dogode, ističe neurolog dr Jan Vojković.

"Doživljaj sinestete vrlo je realističan i može se uporediti s doživljajem dodira, na primer, majčine ruke ili treperenja povetarca na koži.

Takođe, ljudi koji su obdareni tom sposobnošću uvek imaju istovetne doživljaje. Ako, na primer, pri slušanju Mocartove sonate u D-duru osećaju ukus lešnika, osetiće ga svaki put kada to čuju. Kada osete miris bele rade i pritom vide krug, on uvek treba da bude u njihovom vidokrugu kad omirišu taj cvet", pojašnjava lekar. Ističe da sinestete u svom posebnom doživljavanju sveta potpuno razlikuju podražaje koji su stvarni i dolaze iz njihove okoline. Uprkos tome, oni se nikako ne mogu odvojiti od svojih percepcija. Lana Momirski na taj način uvek percipira iskustva koja su joj se dogodila na vremenskoj elipsi koja predstavlja godinu. Tako uvek vidi da je rođendan njene prijateljice

Ive u februaru, odnosno na početku elipse koja predstavlja godinu, a baka joj je "smeštena" pri kraju elipse, s rođendanom u okrobru. Sledeća poslovna nedelja sastavljena joj je od kockica (dana) u koje su uredno posloženi sastanci i dogovori. Lani je krajnje nepoznato poimanje vremena na ijedan drugi način. Taj njen doživljaj vremena omogućava joj da ne zaboravlja obaveze i uvek stiže na vreme.

Istraživač sinestezije Danko Nikolić, sa Instituta "Max Planck" za istraživanje mozga u Frankfurtu, kaže da se na sinesteziju ne može namerno i svesno uticati niti je kontrolisati. Sinestezija je u mnogim slučajevima nasledna, tvrdi on, pa postoji velika verovatnoća da u porodici u kojoj se pojavi - zapravo ima više sinesteta. Pretpostavlja se da je na svakih pet stotina osoba jedna osoba sinesteta.

Naučna istraživanja su pokazala da je među osobama koje poseduju te neobične sposobnosti čak tri puta više žena. Takođe je zanimljivo da levoruke osobe imaju veće šanse da budu sinestete. Poneki naučnici tvrde da se sposobnost sinestezije pojavljuje zbog određenih specifičnih okolnih uticaja i da često takve osobe poseduju i poveći koeficijent inteligencije.

I reči su dela: kako razgovarate sa sobom i drugima oblikuje vaše odnose...

"Neurolozi su otkrili da su kod ljudi koji imaju tu sposobnost određena jezgra u mozgu povezana na drugačiji način nego kod većine ljudi. Prateći način na koji sinestete doživljavaju svet, naučnici su utvrdili da impuls podražaja koji, na primer, stiže u vidnu koru u mozgu, istovremeno putuje prema kori za čulo mirisa, sluha ili slično", kaže dr Vojković. Budući da je proučavanje sinestezije tek u začecima, dr Vojković objašnjava kako se još mnogo mora raditi na razvijanju metodologije istraživanja i interpretaciji rezultata.

Psihološkinja Pavičić ističe da su umetnici posebno skloni ovoj sposobnosti ili su možda baš zbog nje postali umetnici. Njima je ona od velike pomoći u umetničkom izražavanju. Smatra se da su, na primer, pesnici poput Charlesa Baudelairea i Arthura Rimbauda percipirali svet na ovaj neobičan, autentičan način te su te doživljaje opisivali u svojim pesmama. Njihov tajanstveni svet reči i danas pleni prekrasnim asocijacijama i lepotom koja otkriva dublji smisao života.

"Opusi ruskog slikara Vasilija Kandinskog, kao i jednog od najintrigantnijih pisaca Vladimira Nabokova, sugerišu da su i oni bili sinestete", otkiva Pavičić detalje svojih istraživanja, ali i dodaje da sposobnost sinestezije može, na primer, pomoći i deci u učenju i povezivanju različitih saznanja. Mnogi i muziku i note vide u različitim oblicima i bojama.

Tako je legendarni američki gitarista Jimmy Hendrix svoju pesmu "Purple Haze" nazvao upravo tim imenom jer je tu svoju pesmu video kao ljubičastu maglu. Možda je sinesteziju najbolje opisala američka muzičarka Tori Amos u svojoj autobiografiji "Piece by Piece". Ona je, naime, doživljavala pesme kao niti od svetla. Govoreći o svom doživljaju muzike, Tori je izjavila da nikada nije videla dve pesme iste strukture jer nikada nije videla potpuno istu nit, iako slični akordi imaju sličan uzorak svetlosti.

Oduvek se najveće tajne svemira kriju u misteriji proučavanja svesti. U dugoj ljudskoj prošlosti pesnici i učenjaci uvek su pokušavali da otkriju način na koji povezujemo svoj doživljaj sveta u jednu celinu. Celinu koja je vrlo specifična, jedinstvena i - samo naša. Upravo dalja proučavanja načina na koji sinestete doživljavaju okolinu koja ih okružuje mogu nam jednoga dana pomoći u razumevanju onoga kako mi sami doživljavamo svet. Ako otkrijemo da na poseban način povezujemo sva svoja iskustva u svoj jedinstveni način življenja i postojanja, razotkrićemo misteriju života...