Približava se još jedan susret završetka i početka - jedna se godina bliži kraju, a druga je već na vidiku. Kako će izgledati taj susret? Hoće li projuriti jedan pokraj drugog, a da se i ne pogledaju? Ili će porazgovarati i dogovoriti se šta će završetak odneti sa sobom u prošlost, a šta početak poneti dalje u budućnost? Nova godina donosi nam novu priliku da zakoračimo stepenicu više na lestvicama ličnog rasta i ostvarimo bolji život. A da bi bilo tako, trebalo bi da znamo da dobro završavamo i započinjemo...
Godine prolaze. Neminovno. Reka života teče. Nezaustavljivo. Završeci i novi počeci izmenjuju se i isprepliću do te mere da je ponekad teško razlučiti da je li sledeći korak kraj jednog puta ili početak drugog, a često je i jedno i drugo. Ritam početaka i završetaka duboko je utkan u naše biće, a kako se s njim nosimo uveliko će uticati na naš razvoj i kvalitet življenja - hoće li nas valovi života ljuljati i nositi prema novim obalama ili nas, pak, potopiti.
Šta su to dobri završeci i zašto su tako važni?
Kao prvo - dobar završetak je - završen! Ali šta ako to nije? Gestalt - pravac psihoterapije koji je osnovao Fritz Perls - u velikoj meri se bavi ograničavajućim uticajem „nezavršenih poslova" koji nam poput magneta odvlače dragocenu energiju iz sadašnjeg trenutka i uzrokuju hod kroz život koji mnogi opisuju kao „dva koraka napred, jedan nazad".
Završeci i novi počeci se smenjuju
Na primer, probudite se poletni, dobro raspoloženi i puni energije - još vam je 100 posto energije na raspolaganju. Krenete prema kupatilu i usput vam pogled padne na fotografiju na zidu, na kojoj je nasmijana grupa mladih ljudi.
Uz lagani grč u želucu setite se da ste obećali da ćete organizovati sledeći izlet, a već nedeljama to odlažete jer nemate vremena. Slegnuvši ramenima, idete dalje, sad posedujete još 80 posto svoje energije, a 20 posto je zarobljeno u otvorenom fajlu „izlet".
Nezavršeni poslovi
Još samo dva koraka i stići ćete do kupatila, ali morate proći pored telefonske sekretarice koja neumorno svetluca ne bi li privukla vašu pažnju. „Uh, možda je opet mama ostavila poruku, već mesec dana je nisam stigla obići, a neću ni u idućim nedeljama, a možda bih ipak mogla... Ma ne, nemam kad...". Konačno uspevate zakoračiti u kupatilo, ali sad imate još samo 50 posto svoje energije, jer 30 posto ostalo je zarobljeno u nerešenim dilemama vezanim za majku...
I tako redom - nezavršeni poslovi s bivšima, partnerima, prijateljima, šefovima, neispunjena obećanja samoj sebi, odgođeni planovi... Na kraju možete biti srećni ako uspete u „sada i ovde" zadržati 10 posto svoje energije, a tu jedva pomaže i najjača kafa.
Kako prepoznati šta nam odvlači energiju?
Zapravo, to i nije tako teško. Obratite pažnju na misaone krugove koji se ponavljaju: možda ipak... zapravo bih mogla..., ipak ne..., možda sam trebala..., možda sam mogla..., bilo bi bolje da sam..., bilo bi bolje da nisam... Ako sebi postavite pitanje smisla i svrhe takvih razmišljanja, možda ćete otkriti da samo ponovo pretresate teme koje su završene i na koje više ne možete uticati!
Za sve u životu ima vremena
Završeni poslovi ogledaju se u rečenicama koje se završavaju - tačkom.
Tačka znači: razmislila sam o temi, osvestila osećaje i šta sam iz toga naučila, šta je bilo najbolje i najgore i sad to iskustvo mogu smestiti u svoju arhivu sećanja i više mu se ne vraćati.
Orezivanje ruže života
Orezivanje ruža sjajna je metafora za završetke i nove početke. Vrtlari orezuju ruže iz tri razloga: grm ruže proizvodi više pupoljaka nego što ih može hraniti, tako da treba odrezati i neke zdrave i dobre kako bi se održali oni najbolji za grm. Postoje neke grane i pupoljci koji su bolesni i ne razvijaju se dobro. Neki su već uvenuli i zauzimaju mjesto, koče stvaranje novih.
Ako to primenimo na život: S vremenom prikupimo više aktivnosti, odnosa i interesa nego što nam dopuštaju naše vreme i energija. Tad je važno osvestiti se da nije moguće posvetiti se svemu tome i odabrati u šta ćemo uložiti vreme i energiju.
Takođe, postoje ljudi i situacije u koje smo uložili puno energije i truda, a nikako ne dobijamo zadovoljavajuće rezultate. Nema razloga beskonačno pokušavati. Isto tako, postoje stvari koje su „mrtve" već dugo i zaista je vreme da ih otpustimo.
Razmislite o tome kako uopšteno gledate na završetke: smatrate li ih prirodnim? Verujete li da postoji vreme za sve u životu i da završetak nečeg ujedno označava i priliku za početak nečeg novog? Ili pak verujete da sama činjenica što se nešto završava znači da to nije bilo u redu? Taj mit se uvukao u mnoge pore našeg života, čemu uz uzdah svedoči četrdesetogodišnja Marina koja se pre dva meseca razišla s partnerom, s kojim je provela četiri srećne godine.
„Kad god nekome kažem da više nismo zajedno", žali se Marina, „obično čujem nešto poput ‘Znala sam odmah da vi niste jedno za drugo' ili ‘Šteta što niste uspeli'... Moja istina je: proveli smo zajedno četiri predivne godine i u to vreme savršeno smo odgovarali jedno drugom. Zatim smo se počeli razvijati u suprotnim pravcima, odnos se promenio i s puno poštovanja i ljubavi odlučili smo se razdvojiti. Sad oboje tugujemo, ali znamo da smo postupili ispravno. Ne moram ni reći da me gledaju kao da sam poludela!"
Pomešani osećaji
Završeci i počeci vrlo su često natopljeni podeljenošću. Dr. Eolene Boyd Macmillan, psiholog na Sveučilištu u Cambridgeu, naglašava kako proživljavamo celi spektar emocija: radost, sreću, krivicu, žaljenje, očaj... Nije lako predati se svim tim pomešanim osećajima u isti tren, lakše je stvari strpati u kategorije - dobro ili loše, srećno ili nesrećno, ali život su dugine boje, a ne crno-beli film!
Godine 1999. psiholog i dobitnik Nobelove nagrade Daniel Kahneman oblikovao je pravilo „vrhunac - kraj". Sećanje na neko iskustvo u najvećoj je meri određeno dvema stvarima: kako smo se osećali na vrhuncu događaja i kako smo se osećali kad se završio. Na primer, nakon prekida veze zaključiti da smo „gubili vreme s tim gadom" znači obezvrediti iskustvo i izgubiti vredne životne lekcije.
Ako, pak, završetke vidimo kao prelaze koji nam nude šansu da se popnemo stepenik više, onda se s njima možemo suočiti s manje straha, dostojanstveno i svesno! Pritom je važno osigurati sebi vreme da procesiramo osećaje, osvestimo ih i proradimo. Najveća šansa za rast nije toliko u samom prelazu koliko je u odluci što ćemo ostaviti iza sebe, a šta poneti sa sobom...
Prilika za dublje povezivanje sa sobom
U različitim razdobljima života identifikujemo se s različitim ulogama, u skladu sa zbivanjima koja su tog trenutka aktuelna. Neke od tih uloga su nam drage i najradije bismo ih zadržali zauvek, druge pak smatramo nužnim zlom, zameramo životu što nam ih je nametnuo i jedva čekamo da završe... No sve te uloge su privremene, poput odeće koju prilagođavamo vremenskim uslovima, godišnjem dobu, trenutnoj modi... JA sam ona koja tu odeću nosi, ona koja je oblači i svlači, a ta JA oduvek je postojala i uvek će postojati.
Znam da moram početi nešto novo
Zastanite na trenutak dok čitate ove reči i osetite tu JA koja je pozadinski svedok svih vaših uspeha i poraza, radosti i tuga, koja je bila tu dok ste bili devojčica i biće i onda kad zagazite u pozne godine.
Ta JA nije podložna zakonitostima prostora i vremena i vrlo je lekovito negovati odnos s NJOM. ONA je naša suština, dobro zna šta je za nas najbolje i stalno nam šapuće glasom snova i intuicije. Svesna je šire slike našeg života, dok se naša svakodnevna svest gubi u mrežama prolaznih detalja.
Četiri vrste početaka
Nove godine tradicionalno započinju poljupcima, šampanjcem i nadobudnim novogodišnjim odlukama. Od 1. januara ćemo - prestati pušiti, početi vežbati, biti ljubazni prema saradnicima... Mašta nema granica. 1. januara sve će se promeniti, samo tako! Najčešće i verujemo da će tako biti sve dok nas svakodnevica opet ne zarobi u svoju kolotečinu. No ako napravimo dobar plan i osiguramo potrebne resurse, možemo taj simboličan datum iskoristiti i kao podsticaj za željene promene!
Janice Van Dyck, autorka novele u kojoj opisuje kako je mlada žena obolela od raka odlučila sama odrediti u kojim će uslovima završiti svoj život, definisala je četiri vrste početaka:
Počeci „Jedva čekam" su oni koje smo sami odabrali i odnose se na novo razdoblje u životu - , sklapanje braka, novi posao, preseljenje... Ti počeci mogu biti vrlo uzbudljivi i puni oduševljenja, a iziskuju i puno energije kako bismo proširili granice svog dosadašnjeg sveta.
Izjave „Znam da moram početi nešto novo" govore da smo kognitivno svesni potrebe za nečim novim, no istovremeno pokazuju i to da izbegavamo zaista krenuti jer deo nas to zapravo ne želi.
Počeci „Molim vas, nemojte me terati na to!" teški su jer su drugi ljudi ili životne okolnosti inicirali promenu, što može proizvesti osećaj bespomoćnosti.
„Šta sad? Odakle da krenem?" najteži je oblik novog početka, označava da smo neočekivano upali u „rupu" i tad prvo gledamo kako se iz nje izvući. Uzrok takvih promena najčešće su bolest, smrt, katastrofe, a praćene su stanjem šoka ili intenzivnim emocionalnim reakcijama i predstavljaju veliki stres.
Imajući na umu da nam se u životu mogu dogoditi svi ti oblici promena, željeni i neželjeni novi počeci, dobro je naoružati se resursima:
- Prihvatiti i biti otvoreni prema promenama. Teći s rekom - osluškivati nove tendencije i razvijati fleksibilnost i prilagodljivost.
- Imati spremne odgovarajuće strategije kako se nositi sa situacijom ako je ona stresna. Na nju možete malo uticati. Tu pomažu znanja kako psihofizički održavati dobro stanje.
- Negovati pozitivnu perspektivu - gledati promene na pozitivan način.
- Znati gde potražiti pomoć kad zatreba.
Slušajmo svoje srce
„Nije stvar u tome koliko godina živimo, nego u tome koliko života ima u tim godinama!" izreka je pripisana Abrahamu Lincolnu.
I zaista, ako zamislimo da se nalazimo negde pri kraju svog životnog puta i gledamo unazad, ono što pamtimo kao važno i vredno, stvari su u kojima smo sledili nadahnuće svog srca, a ne mozga.
Započnimo planiranje novih početaka osluškujući svoje srce! Kao prvo, pronađimo one slike, misli, planove od kojih nam celo biće zatreperi radosnim iščekivanjem, dopustimo sebi da uživamo u njima s osećajem znanja kako ih možemo ostvariti, koliko god nam se činili „nerealni". Naši snovi pokazuju smer našeg srca i duše! Tek nakon toga uključuje se um, čiji je zadatak da mudro proračuna rizike i osmisli korake kako te snove možemo realizovati.
Neka sledeća godina bude ona koju posvećujemo slušanju svog srca! Kao što je jednom rekao Steven Spielberg: „Svi iznimno uspešni ljudi su sanjari, samo ne postižu svi sanjari izniman uspeh!". U tom smislu neka nam smer pokažu snovi, a um neka raskrči put da ih ostvarimo!
Izvor: Sensa klub