Većina nas, pogledavši se u ogledalo, za neke delove tela relativno lako može zaključiti "čiji su". Tatine oči, mamin nos, tatina stopala, mamina usta. Može se naći i ponešto bakino ili dedino, prabakino i pradedino. Da imamo prave informacije, mogli bismo tako da idemo vekovima, pa čak i hiljadama godina unazad. Raznorazni ljudi iz prošlosti utkani su u naše biološko poreklo, u genetske šifre koje određuju oblike naših lica, noktiju, trepavica i ušnih resica. Mi ne poznajemo njih, oni ne poznaju nas, a ipak smo tako očigledno telesno povezani.

Kad bi se transgeneracijski prenos odvijao samo na fizičkom nivou, naši životi bi bili mnogo jednostavniji. Imali bismo nasleđene telesne predispozicije, a iznutra, u svom unutrašnjem svetu, u svetu sopstvenih misli i osećanja bili bismo nova, slobodna bića. Nažalost, to ne funkcioniše tako. Baš kao što se generacijama provlači određeni oblik vilice ili nosa, tako se provlače i određeni obrasci ponašanja. Kad je u pitanju takvo, psihičko nasleđe, ono što se prenosi nije gen, već iskustvo ili način na koji je iskustvo zapakovano. Važno je znati da nam iskustva naših roditelja mogu pomoći, ali nas mogu i omesti u prepoznavanju i odabiru sopstvenog životnog smera.

Bolna tačka

Većina nas se bar jednom našla u situaciji da smo preneraženo (u sebi ili naglas) uzviknuli: O, ne, ponašam se kao moja majka! ili Ovo što sad radim je upravo ono što sam uvek mrzeo/mrzela kod mog oca! Mnogi se uhvate kako pri vaspitanju svoje dece prave upravo iste one greške koje su pravili njihovi roditelji i čije posledice dan-danas osećaju na sopstvenoj koži. Krute odbrane, sklonost ka izbegavanju problema, pasivna agresija, uloga žrtve, zavisnost, perfekcionizam, krivica, "nikad dovoljno dobra"... Ti neodgovarajući pokloni koje su nam predali naši roditelji ponekad su tako pomno i lepo upakovani da ih je teško otkriti. Može se dogoditi da neko ima uzornu porodicu, večni osmeh na licu, a da se ispod te fasade krije strašan osećaj praznine. Ili se može dogoditi da neko spolja deluje izuzetno snažno i sposobno, a iznutra nosi snažnu stigmu nesposobnosti i osećanja manje vrednosti.

Svoje bolne tačke naučili smo da prikrivamo kako pred drugima, tako i pred nama samima. Potreban je veliki psihički napor da bismo ih zakamuflirali. Najčešće se događa da ih kamufliramo tako da se potrudimo i sebi i drugima da dokažemo upravo suprotno. Čovek s bolnom tačkom "ja sam nesposoban" imaće snažnu potrebu da sebi i drugima dokaže da je super sposoban. Čovek koji u sebi nosi poruku "ja sam nevoljen" ulagaće mnogo truda kako bi stekao priznanje velikog broja ljudi, kako bi im na neki način udovoljio i tako stvorio osećaj voljenosti. Međutim, sposobnost koja je tu kako bi kompenzovala duboko unutrašnje uverenje o sopstvenoj nesposobnosti i voljenost, koja je tu kako bi zalečila duboko usađeni osećaj nevoljenosti dovode samo do još većih komplikacija.

Te duboko utisnute poruke o sebi (kao što su: ja sam nevažna, bezvredna, nebitna, nesposobna, nevoljena i slično) predstavljaju vrstu sočiva kroz koje gledamo svet i sebe i tumačimo kakvima nas vide drugi. To znači, ako se nečija bolna tačka može opisati rečima: "ja sam nesposobna", onda i neka sasvim nebitna stvar kao što je dugo čekanje u redu u banci može predstavljati potvrdu sopstvene nesposobnosti ("jer sam neorganizovana, trebalo je to da obavim juče" i sl.). Um takve misli slaže automatski, centrira ih oko bolne tačke i tako je samo još više jača. Bolna tačka je poput vira koji crpi našu životnu energiju. Često uopšte nismo svesni da to radimo. Evo primera.

Koren akcije

Nedavno sam sarađivala sa čovekom koji je sa nepunih osamnaest godina završio na ratištu u Vijetnamu. Otići u mornaricu bilo je pitanje nasleđa njegovog oca – pitanje porodične časti i ličnog herojstva. Ubrzo shvativši u čemu učestvuje, odglumio je ludilo i vraćen je kući nakon čega je ceo život proveo "boreći se za mir". Završio je nekoliko politikoloških i socioloških fakulteta, angažovao se u brojnim antiratnim pokretima. Neko sa strane rekao bi kako je to predivno – čovek je transformisao svoj bol i pronašao svoju životnu svrhu. No sada sa svojih šezdeset godina otkriva kako je celog života bio vođen pogrešnim motivima. Njegove plemenite akcije nisu izbrisale osećaj krivice zbog učestvovanja u Vijetnamu. Jednog jutra s tugom u očima je rekao: "Da nema ratova, ne bi bilo ni mirovnih studija". Želeo je da kaže kako su sve njegove pozitivne akcije bile pokrenute iskustvom rata. Ali, ma koliko se zalagao za mir, iznutra ga nije mogao pronaći. Zapravo, vremenom je samo postajalo još gore. Imao je osećaj da vodi bitku bez kraja. Iznutra nije vrednovao svoje plemenite akcije jer su bile motivisane osećajem krivice. Koren njegovih akcija bio je u unutrašnjoj povredi koju možemo opisati rečima: "Loš sam, učestvovao sam u ubijanju". Akcija kojom je pokušavao popraviti, odnosno kamuflirati tu tešku poruku možemo opisati rečima: "Dobar sam, zalažem se za mir".

Iz ovog primera možemo videti u kojoj meri iskustva naših roditelja mogu diktirati smer naših života. Čovek iz prethodnog primera je nakon otkrića o "korenu svojih akcija" počeo da se bavi keramikom. To je ono što ga je oduvek fasciniralo, ali nije se posvetio tome jer je morao da se bavi onim što je procenjivao kao važnije – morao se boriti za mir. Danas je keramika važnija. Na prvom mestu je unutrašnji mir.