Poricanje je odbrambeni mehanizam u kojem pojedinac odbija da prizna objektivne činjenice ili iskustva. To je nesvesni proces koji štiti osobu od nelagode ili anksioznosti. Na primer, voljena osoba može insistirati da nema problema sa alkoholom, uprkos činjenici da ometa rad i porodični život. Ili lojalan zaposleni može odbiti da vidi znakove da njegov šef krade iz kompanije.
Koncept je nastao iz rada Sigmunda Frojda, čija je kćerka Ana Frojd razvila ideju odbrambenih mehanizama, nesvesnih strategija pomoću kojih se ljudi štite od teskobnih misli ili osećanja. Ana je verovala da poricanje nesvesno štiti ego od neprijatnosti i nevolje, odbacujući aspekte same stvarnosti. Poricanje se prvenstveno koristilo u detinjstvu i adolescenciji, smatrala je, i moglo bi biti štetno ako se redovno koristi u odraslom dobu. Iako su mnoge Frojdove ideje opovrgnute, psiholozi i danas veruju da su odbrambeni mehanizmi poput poricanja, validan koncept.
Odbijanje je važno rešavati u terapiji, jer otkriva osnovne izazove, koji često uzrokuju individualne tegobe. Ako neko pije previše, istraživanje zašto pije - na primer za lečenje anksioznosti - omogućava pacijentu da razgovara o svom iskustvu i razvije veštine za upravljanje anksioznošću. Slično, ako žena negira da je veza nasilna, možda se bori sa strahovima oko napuštanja, usamljenosti ili prošlih veza, u čemu joj terapeut može pomoći.
Malo ljudi lako i brzo prihvata zaključak da ima problem sa upotrebom alkohola ili supstanci. Većina se zapravo snažno bore protiv toga i iznose razne argumente, kako bi pokazali da nemaju problem. Nekoliko najčešćih oblika poricanja: "Svi moji prijatelji piju više od mene."; "Previše sam uspešan da bih imao problem sa pićem." I „koristim samo kada ..." Prepoznavanje slučajeva poricanja i pogrešnog usmeravanja, važan je prvi korak u priznavanju problema i traženju pomoći.
Uobičajeni odbrambeni mehanizmi mogu narušiti zdrave odnose. U slučaju poricanja, ljudi se mogu izolovati od svojih mana i grešaka. Mogli bi se pretvarati da je sve u redu i zanemariti sopstvene negativne emocije ili neslaganja u vezi. Ovo može sprečiti da se problem prizna, raspravlja i reši. Iako kratkoročno može biti teže, suočavanje sa ovim teškoćama će dugoročno ojačati odnos. Takođe, u svojoj uticajnoj knjizi "O smrti i umiranju", psihijatrica Elizabet Kubler Ros, predstavila je model žaljenja, koji se obično naziva Pet faza tuge. Ovaj model opisuje pet diskretnih faza: poricanje, bes, pregovaranje, depresija i prihvatanje. Kubler Ros je razvila ovaj model na osnovu pacijenata koji su dobili terminalnu dijagnozu raka, ali je model od tada kritikovan i previše generalizovan. Istina je da je tuga jedinstvena za svakog pojedinca. Za neke, poricanje može odigrati značajnu ulogu u procesu.
Izvor: Sensa