Kako da naučite dete da bude snalažljivo i oslanjanja se na sebe, i kako možemo da mu pomognemo da razvije empatiju, piše dr Vesna Hercigonja Novković, dečji i adolescentski psihoterapeut.
Svi mi i previše brinemo za svoju decu. Naša briga se preliva i u to da počinjemo, i predugo, nastavljamo sve da radimo umesto njih. Verujemo da to radimo za njih. Zapravo im činimo medveđu uslugu. Jer svaki roditelj želi da bude siguran da će njegovo dete biti dobro, da će se snaći, šta god da se dogodi. Kako bi razvili snalažljivost i oslanjanje na sebe, moramo početi rano. Već vrtićka deca mnogo toga mogu da obave samostalno, a nemaju priliku jer roditelji sve čine umesto njih. Mogu sami da se obuku, obuju, da pospreme svoje igračke, da pomognu u postavljanju stola, mogu da zaliju cveće. Kako odrastaju, raste i popis stvari koje mogu učiniti.
Školarci mogu sami da pripreme užinu, da se istuširaju, da odu na igralište, prošetaju psa. Što više toga znaju i mogu sami da obave, to će se osećati samopouzdanije. U protivnom će se osećati zavisno od odraslih osoba i kad se nađu u situaciji u kojoj su sami, preplaviće ih strah i panika. Sa snalažljivošću i oslanjanjem na sebe dolazi i razvoj kritičkog razmišljanja.
Razgovarajte sa svojim detetom o tome kako bi rešilo određenu situaciju, šta bi učinilo da se dogodi da npr. zalupi vrata od stana, a nije ponelo ključ i ne može da se vrati u stan, a nema telefon. Pokušajte da vidite kako vaše dete razmišlja – hoće li sesti i plakati ili će razmisliti šta bi sve moglo da učini, npr. da pozvoni komšijama, da ode u prvu prodavnicu i prodavačicu zamoli za telefon da vas nazove...
Rešenja je mnogo i odlično ih je osvestiti i pre nego što se takva situacija dogodi. Ovo je jedan od načina kako možete sprečiti da vaše dete poprimi „mentalitet krda” i da počne da se oslanja na vlastiti „zdravi razum”, jer jednostavno ne verujem u kolektivnu odgovornost. Naučimo dete da se oslanja na svoje mišljenje i na svoje instinkte, pa čak i kada većina
razmišlja drugačije. Da li je to rizična pozicija za dete? Naravno! Ali se višestruko isplati.
Empatija
Sećam se, jednom sam razmišljala o osobinama koje bih volela da moja i sva druga deca imaju, i to su bile empatija i otpornost. Empatija da nikad ne bi bili zlostavljači, a otpornost da bi znali da ustanu nakon svakog pada. Verujem da ste svi čuli za izraz „Pre nego što nekog osudiš, pokušaj da hodaš neko vreme u njegovim cipelama.” Upravo je to suština empatije. Empatija je sposobnost osobe da bude svesna osećanja drugih ljudi i da može da zamisli kako se osećaju i šta im treba. Empatija je i ključna osobina za stvaranje i zadržavanje pozitivnih odnosa. Ublažava konflikte i nerazumevanje i dovodi do zdravog ophođenja, dobrote i uspeha, kako u prema sebi. Budući da je empatija veština, dobra vest je da se može razviti u bilo kojoj dobi. Kod male dece mozak nije dovoljno zreo da bi oni mogli imati razvijenu empatiju, pa je njihovo pozitivno, brižno i prosocijalno ponašanje zapravo rezultat njihovog blagog temperamenta i pozitivnih modela iz okoline. Ako se njihovi roditelji tako ponašaju prema drugima, deca će ih imitirati, bez pravog razumevanja. U neko doba, oko 10, 12. godine kod dece će moći da se razvije prava, baš njihova empatija.
Kako možemo pomoći detetu da razvije empatiju?
Naravno, kao i kod svih ostalih osobina i veština, najvažnije je da mi sami modelujemo empatiju. Naročito je važno da iskazujemo empatiju i u trenucima kad smo uzrujani ili razočarani, a ne samo kad nam je dan odličan i sve ide kako smo zamislili. Dete će tako imati primer kako u svakom trenutku možemo biti topli, brižni i puni razumevanja prema drugima, čak i kad
su nas ti drugi razljutili. Razgovarajte s detetom o osećanjima.
Nećete verovati koliko odraslih osoba zna da imenuje samo pet do sedam osećanja, i da ih isto toliko i prepozna kod drugih. Stoga je važno da s detetom razgovarate i ne potcenjujete nijedno osećanje. Ako se dete boji, nećete mu reći: „Nemaš čega da se bojiš!” U tom slučaju ćete pitati da vam opiše kakvo je to osećanje, šta ga to, na primer, u mraku najviše plaši... Dakle, daćete detetu priliku da svoja osećanja prepozna, iznese i o njima razgovara. Pomažite drugima i uključite i dete u brigu o drugima, o okolini. Volontirajte zajedno ili prikupite stvari koje vam ne trebaju i zajedno ih darujte onima kojima su potrebne, npr. igračke, knjige, odeću.
Nagrađujte i naglašavajte pozitivno ponašanje. Nemojte da vašu pažnju zaokupi samo negativno ponašanje deteta, nego se potrudite i primetite pa naglasite i ono što je lepo učinilo za druge, na primer, pohvalite dete kad je sestri sipalo čašu vode. Ako je dete primetilo da je neko iz razreda ljut ili se ružno ponaša, objasnite mu da ružno ponašanje nije prihvatljivo,
ali se zapitajte:
„Pitam se šta muči to dete?, Šta mu treba? Kako bismo mogli da mu pomognemo da se više ne ljuti?”
Sad kad sam ponudila neke smernice i aktivnosti koje će vašem detetu pomoći da razvije poželjne osobine, možete videti da svaka od tih aktivnosti zahteva vaš fokus i zajedno provedeno vreme. Niko nikad nije rekao da je posvećenost vaspitanju laka, ali ako ni zbog čega drugog, vredi zbog toga što je vreme provedeno s detetom neprocenjivo, a izgubljene prilike i izgubljeno vreme su nepovratni. I verujte mi na reč, iako se na prvi pogled može činiti zahtevno, sve ove vežbe i načini oplemeniće vaš odnos sa detetom i ono će vas naučiti mnogim stvarima koje ste već odavno zaboravili.
Izvor: Sensa