Koji god je mogući razlog zašto je detetu potrebna pomoć psihoterapeuta na nama je odgovornost prepoznavanja znakova i organizacije pomoći.
Roditelj uvek želi ono što je najbolje za dete. Ako dete slomi ruku ili ima temperaturu, odvešćemo ga kod lekara bez razmišljanja. Ipak, kada to isto dete pati od nesigurnosti, napetosti, straha ili teskobe, ne znamo uvek kako da reagujemo. Možda ne prepoznajemo da je reč o problemu, možda smatramo da problem nije ozbiljan ili da je odraz nekakve prolazne, trenutne situacije. Srećom, postoji puno opcija za roditelje koji nisu sigurni šta da učine. Možemo se da posavetujemo sa pedijatrom, školskim psihologom ili psihijatrom. Ne treba da se osećamo uplašeno, stigmatizovano i usamljeno kada je reč o zaštiti dečjeg mentalnog zdravlja.
Današnja deca odrastaju u vrlo stresnom razdoblju, a detinjstvo i odrastanje samo po sebi je stresno. Svuda oko njih je pritisak da moraju da budu najbolji, da moraju da budu popularni, da moraju da imaju, hobije, da dobro izgledaju... I roditelji su pod stresom u želji da budu uspešni na poslu, kod kuće. Kako se to dogodilo da je detinjstvo prestalo da bude bezbrižno razdoblje i postalo „pravi pravcati posao”?
Deca na svoj način proživljavaju stres, emocionalne traume, promene u svojoj okolini. Reaguju drugačije od odraslih. Ne znaju da razumeju šta se događa, nemaju reči i načine da objasne šta ih muči, a najmanje imaju alate kako da se sa tim nose. Retko koje dete ima sposobnost refleksije, odnosno razumevanja sebe pa ako ih pitamo što osećaju, kako se osećaju, slegnuće ramenima, neće želeti da razgovaraju, pokazivaće promene u načinu ponašanja, reagovaće otporom ili ljutnjom. Roditelji se, suočeni sa tim, ne snalaze. Ni sami ponekad nemaju veštinu emocionalnog izražavanja i shvataju posle da nikad nisu sa decom otvoreno razgovarali. Naročito ne znaju da razgovaraju kada počne da se događa nešto što ne razumeju. Vrlo često smatraju tecu „teškom”, „neposlušnom”, „razmaženom” ili “zločestom”. Često tek uz pomoć razgovora sa stručnjakom mogu da uvide koliko nisu bili u pravu.
Kada sa detetom počne nešto da se događa, nešto što mi roditelji ne razumemo, ne snalazimo se, ljutimo se, pokušavamo „na silu” da istražimo o čemu je reč. Neko dete će biti otvoreno za razgovor i verbalizovaće svoju ljutnju, tugu, nemir ili nam ispričati šta mu se događa. Drugo dete će se povući u sebe. Možda ćemo smatrati da je reč o prolaznom i beznačajnom problemu iz naše odrasle perspektive (posvađala se sa prijateljicom, pa šta?), ali detetu se i naizgled najmanji problem može činiti nerešiv i traumatičan. Kako prepoznati kada je vreme da prestanemo da špekulišemo i pretpostavljamo i obratimo se stručnjaku?
Postoje tri grupe znakova koje treba da nas podstaknu da potražimo pomoć za svoje dete (a i za sebe):
Prva grupa znakova su oni koje pokazuje dete:
Promene u ishrani ili spavanju
Ako su se navike ishrane ili spavanja drastično promenile, bilo da dete odbija hranu ili preterano jede, bilo da premalo spava ili da dane provodi spavajući, to su znaci da se nešto promenilo i da to ne smemo da ignorišemo. Preterano spavanje ili nespavanje kao i promene u ishrani mogu da upućuju na depresiju, anksioznost ili poremećaj ishrane.
Promene u ponašanju - problemi u ponašanju
Ako dete u poslednje vreme ima česte ispade destruktivnog ponašanja, nagle i burne reakcije, nasilno i agresivno ponašanja prema svojoj okolini ili prema sebi u obliku samoozleđivanja, vreme je da potražimo pomoć. Zloupotreba alkohola ili droge takođe se smatra destruktivnim ponašanjem. Mnoga deca izražavaju emocije negativnim ponašanjem, odgovaranjem roditeljima i nastavnicima, kršenjem pravila, svađanjem ili tučnjavom sa vršnjacima. Samoozleđivanje je često znak emocionalne boli, čin kojim dete emocionalnu bol pokušava da zamaskira fizičkom. Roditelji kod mene na pregled vrlo često dovedu dete kad primete da je popustilo u školi ili počelo da beži sa časova. Svi ti spoljni znakovi upućuju na unutrašnje promene koje dete proživljava, a sa kojima ne zna da se nosi.
Učestali i jaki osećaji tuge i zabrinutosti
Ako je dete neobično zabrinuto, teskobno, napeto, tužno u dužem razdoblju što ometa njegovo uobičajeno funkcionisanje, to je signal da je detetu (i nama) potrebna pomoć stručnjaka. Signal je i učestalo razgovaranje ili spominjanje smrti i/ili umiranja, preokupacija životom i smrti, naročito ako sledi nakon gubitka važne osobe ili kućnog ljubimca. Imajmo upaljene radare na spominjanje beznačajnosti ili besmisla života ili na izražavanje stava kako bi bilo bolje da ih nema.
Socijalna izolacija
Udaljavanje i izolacija od dotadašnjih prijatelja, osamljivanje u vlastitu sobu znak je da se sa detetom nešto događa. Mogu da obrišu svoje profile sa društvenih mreža, što je naročito zabrinjavajuće ako se zna da deca u današnje doba uprkos fizičkoj izolaciji često imaju mnoge načine da ostanu u kontaktu sa svetom i vršnjacima putem društvenih mreža. Socijalna izolacija može da bude znak depresije, teskobe ili zlostavljanja u školi ili društvu, čak i nasilja u ljubavnim ili prijateljskim odnosima. Potrebno je podsticati razgovor sa detetom ako primetimo da se ovakvo nešto događa i da potražimo savet i pomoć stručnjaka ako osetimo da je detetu potrebna pomoć stručne i objektivne osobe.
Regresivno ponašanje
Uobičajeno je da deca počnu regresivno da se ponašaju nakon nekog važnog, za njih traumatičnog događaja. To može biti situacija poput razvoda roditelja, rođenja brata/sestre, selidbe u novu sredinu ili smrti (gubitka) važne osobe ili ljubimca. Regresivno ponašanje može da uključuje mokrenje u krevet, spavanje sa roditeljem u krevetu, preteranu plašljivost, zahtevnost ili nemogućnost da ostane samo.