Usmerenost na fizičke simptome

Dete koje je pod stresom može kroz telo da manifestuje svoj emocionalni nemir. Može da počne da se žali na učestale bolove u stomaku ili glavobolju. Bolovi se mogu javljati u trenucima kada treba da krene u školu ili na izlet sa vršnjacima, a smanje se ili nestanu kada je dete kod kuće. Naravno da će se svaki roditelj prvo uveriti da je dete fizički zdravo i da nema nikakvih razloga za fizičku bol, a zatim ga odvesti stručnjaku koji će razgovorom pokušati da otkrije drugi uzrok fizičkih bolova.

Druga grupa znakova su oni koji leže u okolini

Ponekad (vrlo često) dete neće manifestovati ni jedan od navedenih problema. Ipak, kao roditelji treba da pazimo na određene situacije koje i nama, a i našoj deci mogu teško da padnu, uprkos tome što se čini da se dete sa tim nosi bez problema. Ako se razvodimo, naročito kada taj razvod nije baš harmoničan i jednostavan (a koji jeste?), ako smo se preselili i dete je moralo da promeni školu, stan, okolinu, prijatelje, sobu, ako smo izgubili važnu osobu zbog bolesti ili nasilne smrti, ako prepoznajemo kod sebe simptome rastresenosti, iritiranosti, stresa koji se onda prenose na kućnu atmosferu i na naš odnos sa detetom, ako smo teže oboleli ili je obolela osoba u našoj porodici - potrebno je pažljivo pratiti dete i pružiti mu priliku za razgovor, za izražavanje ljutnje, tuge i nezadovoljstva. Uvek mislim da je prirodnije u takvim situacijama da dete izražava ono šta oseća nego da se sa svim životnim nedaćama nosi zrelo, „kao veliki”. Jer ispod tog naizgled zrelog i staloženog ponašanja često se događaju prave emocionalne bure sa kojima dete ne zna da se nosi.

Treći znak

Treći znak da treba da potražimo pomoć jednostavno je dobar stari osećaj da nešto nije kako treba ili, nazovimo ga, majčinski instinkt. Više puta sam imala priliku da primim roditelje koji su došli na savetovanje sa mnom samo na osnovu svog osećaja da nešto ne valja i uglavnom sam ih savetovala kako da pristupe detetu i sa njim razgovaraju. Ponekad bi me njihova priča i alarmirala, pa bih ih zamolila da dovedu i dete. Bez obzira na to da li su naš strah i oprez opravdan, roditeljski osećaj dovoljan je razlog da potražimo pomoć. Roditelji najbolje poznaju svoje dete i u nekim situacijama čini se da se dete ne nosi dobro as određenom situacijom, a u nekim da mi sami ne znamo da se nosimo sa određenom situacijom te da svojim nesnalaženjem nismo podrška detetu ili mu čak otežavamo. Ponekad će samo naš razgovor sa stručnom osobom biti dovoljan da nam umanji strah i da stvari drugačije sagledamo i normalizujemo, a ponekad će stručna osoba i potvrditi da smo dobro učinili što smo došli i da je detetu zaista potrebna pomoć.

Za kraj imam potrebu reći da mentalnom zdravlju i njegovoj zaštiti treba posvetiti barem isto onoliko pažnje koliko je posvećujemo poslu ili fizičkom zdravlju. Ako mi kao roditelji to nismo dobili u detinjstvu, možda možemo da odgajamo svoje dete tako da nauči da se izražava, da nauči kako ne postoje dobre i loše emocije, da se osećanja ne treba stideti, ali da mogu da nauče da ih izražavaju na zdrav i produktivan način. I konačno, uključivanje deteta u psihoterapiju kada je to potrebno otvoriće mu vrata novom iskustvu sebe, prostoru u kojem na siguran način sa objektivnom stručnom osobom može da istražuje svoj unutrašnji svet, da preispita svoja razmišljanja, verovanja i poglede na stvari i da nauči da upravlja svojim osećanjima i ponašanjem.

Izvor: Sensa.hr/Vesna Hercigonja Novković, dečji i adolescentni psihoterapeut

Prethodna strana