Dr Gabor Mate savetuje da bi bilo dobro da naučimo da razlikujemo dva oblika trauma koje mogu nastati u detinjstvu.
Prvi oblik – u smislu da se reč „trauma“ obično koristi od strane lekara i nastavnika – uključuje automatske odgovore i prilagođavanja uma i tela na specifična, prepoznatljiva, bolna i izuzetno intenzivna iskustva bilo u detinjstvu ili kasnije u životu. "Kao što sam naučio kroz svoj rad u medicini, i kao što pokazuje mnoštvo istraživanja, mnoga deca doživljavaju užasne stvari — od otvorenog zlostavljanja ili ozbiljnog zanemarivanja u primarnim porodicama do siromaštva, rasizma ili ugnjetavanja koji su svakodnevna pojava u mnogim društvima," objašnjava dr Mate.
Posledice mogu biti strašne. Mnogo češće nego što se to obično prepoznaje, takve traume izazivaju pojavu različitih simptoma i sindroma, kao i bolesnih stanja koja se dijagnostikuju kao fizičke ili mentalne patologije. Ova uzročna veza ostaje gotovo skrivena od pogleda zvanične medicine i psihijatrije, sa izuzetkom specifičnih „bolesti“, kao što je posttraumatski stresni poremećaj.
Trauma sa velikim T
Ovu vrstu povrede neki su nazvali "trauma sa velikim slovom". Ovo stoji iza velikog dela onoga što se naziva „mentalna bolest“. Trauma sa velikim slovom pokreće niz mehanizama, između ostalog izaziva sklonost ka fizičkim oboljenjima podstičući upale, povećavajući fiziološki stres i narušavajući normalno funkcionisanje gena.
Ukratko, trauma sa velikim T nastaje kada se ranjivoj osobi dogodi nešto što ne bi trebalo da joj se dogodi. Na primer, zlostavljanje dece, nasilje u porodici, gorak razvod ili gubitak roditelja. Sve navedeno u poznatim studijama o nepovoljnim iskustvima iz detinjstva spada u kriterijume za svrstavanje u kategoriju „teških problema u detinjstvu“. Da još jednom kažemo da traumatski događaji sami po sebi ne znače traumu – povredu sopstva. Trauma može nastati kod osobe kao neposredna posledica ovih događaja.
Trauma sa malim t
Ali postoji još jedan oblik traume, koji neki nazivaju "trauma sa malim inicijalom". Za ovaj obrazac dr Mate tvrdi da je prisutan praktično svuda u našoj civilizaciji. Često je posmatrao kakve trajne ožiljke na dečjoj psihi mogu ostaviti naizgled obični događaji. Ovaj naučnik ih je okarakterisao kao „manje nezaboravne, ali bolne i znatno rasprostranjenije teškoće detinjstva“.
To može uključivati vršnjačko nasilje, prolazne, ali ponavljane oštre komentare dobronamernih roditelja, ili čak samo nezadovoljavajuću emocionalnu vezu sa odraslima koji brinu o tom detetu.
Važno je i ono što nam se nije dešavalo u detinjstvu
Deca, posebno veoma osetljiva deca, mogu biti povređena na mnogo načina: ako im se, naravno, dešavaju loše stvari, ali i ako im se ne dešavaju dobre stvari, ako su, na primer, njihove emocionalne potrebe da se uklope sa drugim ljudima nisu prepozante, ili ako dožive da ih čak ni njihovi roditelji koji ih vole ne primećuju ili ne prihvataju. Ova vrsta traume ne zahteva vidljivu katastrofu ili nezgodu, kao što smo govorili u prvom obliku traume; međutim, može izazvati bol odvajanja od sebe koji se javlja kada osnovne potrebe nisu zadovoljene.
Možda će vas zanimati i koja trauma iz detinjstva je oblikovala vaš život.
Sensa.si
BONUS VIDEO: