Verovatno ste se često zapitali na koji način je najbolje da se predstavite na razgovoru za posao, koje su to najčešće greške koje se dešavaju, koja garderoba je najprikladnija i šta je presudno za odabir kandidata. Ove nedoumice nam razjašnjava psiholog Sofija Borojević.
Kakve greške ljudi najčešće prave na razgovoru za posao?
Prva stvar je, koliko je kandidat spreman za intervju, u tom slučaju mislim na to koliko je pročitao o firmi i koliko se raspitao o tome čime se kompanija zapravo bavi. Iznenadićete se da neki ljudi čak i ne pročitaju dobro opis posla za koji se prijavljuju. Nekada, prosto nasumično biraju poslove.
Tako da je dobro da počnemo od toga, da smo sigurni da je taj posao nešto što nam zaista odgovara. Druga stvar jeste da se predstavljaju onim što misle da budući poslodavac očekuje od njih, što je nekada daleko od realnosti, a time samo stvaraju lažnu sliku o sebi drugima.
I kao treće, zbog straha i treme nekada ne postave pitanja koja su im bitna, a koja se tiču posla. U ovim slučajevima psihoterapija je od velike pomoći, jer može da razvije samopouzdanje.
Šta je važno da sadrži dobar CV? Da li slika može da utiče na odluku poslodavca?
Slika je lična stvar, ne postoji pravilo koje kaže da slika mora da bude tu. Jer naš izgled nema nikakve veze sa poslom koji ćemo raditi. Ako smo u situaciji da nas neko odbije i kaže da je zbog izgleda, to nije u redu na mnogo nivoa!
Pre svega CV treba da sadrži sve što smo do sada radili, naše obrazovanje i interesovanje. Najbolji savet koji mogu da dam, jeste da informacije koje navodite budu relevantne za poziciju za koju aplicirate. Dakle ako je to pozicija regrutera, onda sve što smo do sada radili, a da ima veze sa veštinom regutera, treba da bude opisano.
Šta je veoma bitno da navedemo na intervjuu, a dešava se da propustimo, jer to ne smatramo toliko važnim?
Zavisi od pozicije za koju apliciramo. Ono što sam primetila je da često zaboravimo da pomenemo svoja interesovanja van posla. Ona dosta govore o nama kakvi smo i koliko smo posvećeni. Sa druge strane ako smo imali prazan hod u CV-iju, dobro je da objasnimo zašto.
Na primer, da li je to bila porodiljska pauza, da li smo brinuli o nekome u našoj porodici u tom periodu, da li smo imali potrebu da ne radimo neko vreme jer smo imali neke lične krize... Smatram da je korisno i dobro da podelimo taj deo sa poslodavcem i da popričamo o toj fazi u meri u kojoj naravno želimo. To i njemu daje uvid o nama, koji može da bude ključan za donošenje odluke.
Kakva vrsta ponašnja odbija poslodavce? Sa druge strane šta može da bude crveni alarm za kandidata? Kako da proceni na osnovu prvog razgovora sa poslodavcem da li će dobiti kvalitetne uslove za rad?
To je teško reći, ako izuzmemo socijalno neprihvatljivo ponašanje. Ako sagledamo lepotu različitosti poslodavaca i kompanija, teško je dati generalan odgovor na ovo pitanje. Radi se o tome da različite kompanije traze različite tipove kadra. Na primer, u sektoru prodaje su uglavnom ljudi koji su brzi, fokusirani i spremni na jasne akcije, dok u delovima firme koji se bave strategijom treba da budu ljudi koji stalno vide širu sliku.
S tim u vezi, bitno je da osoba koja aplicira za posao ima svesnost o tome koliko njene veštine odgovaraju poziciji za koju aplicira. One veštine koje nisu u skladu vizijom kompanije ni sa potrebama posla, su one koje poslodavac neće videti kao benefit kompaniji.
Poslovni odnos je dvosmerna ulica, bitno je da na početku prepoznamo crvene zastavice, kada to kažem mislim o standardnim granicama u ponašanju. Dakle postoje gestovi koje možemo lako da prepoznamo, sa druge strane postoje i manipulativni delovi ličnosti za koje je potrebno vreme da bi se ispoljili.
Iskustvo, nažalost za početnike često igra ključnu ulogu. Prosto vremenom, možemo brže da prepoznamo toksične odnose. Ali moj savet je da tokom razgovora kandidati ispitaju poslodavca o prethodnim iskustvima zaposlenih i da na taj način saznaju šta je njemu pravilo razliku u prošlim odnosima sa zaposlenim. To isto važi i za pitanja koja postavljamo kandidatu. Tako možemo sa većom sigurnošću da odredimo kako treba da se postavimo u poslovnom odnosu i da li je on uopšte za nas.
Da li postoji univerzalna osobina koju svaki poslodavac traži?
Ja bih rekla iz mog iskustva da je to odanost. Kao i u svim odnosima, tako i u kompaniji ljudi cene odanost i predanost radu. To je takođe osobina koja se gradi i razvija unutar firme, jer je bazirana na poverenju koje može da nastane samo iz iskustva.
Da li se više ceni kada je osoba srdačna i nasmejana ili sa druge strane kada je strogo poslovna?
Tu je reč o organizacionoj kulturi, često u većim kompanijama postoji takav stav da je potrebno da osoba samo izvršava zadatke, što je jedna od predrasuda. Najbitinije je da se usklade veštine osobe i potrebe pozicije. Samim tim, tok koji se dešava u svakodnevnim situacijama ide lakše, jer onda ne postoji ta jasna granica. Svi smo individue, imamo razne crte ličnosti i ne postoji niko ko je ili nasmejan ili poslovan.
Postoji tendencija ka jednoj ili drugoj strani ličnosti, a ličnost je nešto što je dosta duboko ucrtano u naš svakodnevni život. Tako da bi dobili savršen spoj između srećnog zaposlenog i produktivne pozicije u kompaniji najbitnije je da se napravi dobar spoj na samom početku.
Na šta najviše obraćaju pažnju poslodavci? Koliko je bitan odabir garderobe, a koliko govor tela utiče na njihovu procenu?
Stvar graderobe, je takođe deo opisa posla, kao i ogranizacione kulture. Postoje kompanije koje podržavaju dosta ležerniji stil, dok postoje pozicije i kompanije koje na primer, podržavaju određene uniforme. Jasno je da je to pitanje pravila u okviru firme i onoga što se od zaposlenog traži. Najbitniji deo je da iskomuniciramo na samom pocetku radnog odnosa, da ne bi dolazilo do nesporazuma na tu temu, u kasnijem radnom odnosu.
Da li kandidat koji aplicira za određenu poziciju treba reći na razgovoru da nešto ne zna? Da li je to minus ili plus?
Da, naravno da je bitno da kandidat jasno iskaže šta tačno od veština koje su mu potrebne na poslu nisu njegova jača strana, to može da pomogne i poslodavcu i da shvati da li su dobra kombinacija. Takođe daje prostor da se te veštine razvijaju, tokom zaposlenja. Mislim da je mnogo bolje da radimo sa svojim jačim stranama jer na taj način dobijamo i mi kompanija najbolji rezultat.
Da li nam je na razgovoru za posao presudno znanje ili stav? Imamo dosta situacija gde kandidat koji poseduje sve potrebne veštine bude odbijen zato što ga je trema savladala. Kako savladati tremu i izgraditi samopouzdanje?
Trema, moze da se leči na psihoterapiji. Naši nivoi svesnosti o sebi uvek nam otključavaju razumevanje, koliko možemo da damo i primimo. To kažem jer nam trema nekada služi da bude izgovor da nismo dobili ono sto smo želili. Sa polja samosvesnosti, lako mozemo da razumemo svoje potrebe, ali i kapacitete. Mindfulness je jedna od jako dobrih veština koja nam donosi mnogo, kao što je:
Bolje donošenje odluka: kada smo svesni svojih vrednosti, uverenja i motivacije, veća je verovatno da ćemo doneti odluke koje se usklađuju sa našim pravim ljudima. To može dovesti do većeg zadovoljstva i uspeha u raznim aspektima života, kao što su karijera, veze i lični rast.
Emocionalna inteligencija: Samosvest je temelj emocionalne inteligencije. Razumevanjem naših emocija i njihovih okidača, možemo efikasnije reagovati na izazovne situacije i preneti svoja osećanja astervnosti.
Lični rast: Biti svestan svojih snaga i slabosti omogućava nam da postavimo realne ciljeve i radimo na ličnom razvoju. To može rezultirati povećanim samopouzdanjem, elastičnošću i sveukupnim zdravljem.
Poboljšani odnosi: Samosvest nam pomaže da prepoznamo kako naši postupci i emocije utiču na druge, podstičući empatiju i bolju komunikaciju. To može dovesti do jačih, zdravijih veza.
Smanjenje stresa: Kada razumemo naše okidače stresa i emocionalne odgovore, možemo da dođemo do izlečenja.
Ako razgovor nije krenuo u dobrom smeru, na koji način osoba može da preokrene situaciju u svoju korist i da na kraju ostavi dobar utisak?
Zaista ne postoji dobar ili loš smer. Postoji onaj koji nam se dešava. Sve je pitanje našeg tumačenja. Ako smo umorni ili nismo dovoljno spremni za razgovor, dobro je da to odmah na početku kažemo. Tako olakšavamo i sebi i budućem poslodavcu. Ako u toku intervjua razgovor ode u pogrešnom pravcu, to može da nam služi kao prepoznavanje crvene zastavice, i time možemo da izbegnemo sve buduće situacije, dakle da ne pristanemo na posao koji ne želimo da radimo. Hoću da kazem da treba iskoristiti ovu situaciju i protumačiti je tako da nam služi za naše dobro. S tim u vezi da ne guramo uporno u pravcu, koji možda nije za nas.
Sofija Borojević je psihologiju završila na Malti, a master rad je odbranila na Univerzitetu u Mastrihtu u Holandiji. Radila je u Amazonu, u okviru HR tima. Karijera joj je fokusirana na selekciju i regrutaciju, kao i na lični razvoj zaposlenih. Držala je predavanja u okviru Mokrogorske škole menadžmenta na jesenjem HR okupljanju – na temu mindfulness-a i liderstva. Kao i na FMK – na temu Mindfulness - kao tehnike smanjenja stresa (Fakultet za medije i komunikaciju) u okviru kursa Poslovna Psihologija. Takođe je radila i na razvoju aplikacije: “Moje sidro”, koja ima za cilj da kao prva u regionu bude mesto na kome će biti dostupne tehnike smanjenja stresa i ličnog razvoja.
BONUS VIDEO:
Sensa/Anđela Stanojević
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.