- Uoči Mitrovskih zadušnica tuga zbog gubitka može ponovo da se pojača, a to ne znači da ste nazadovali u procesu tugovanja.
- Pomaže da dan planirate prema sopstvenoj snazi, uz podršku bliske osobe.
- Uspomene možete čuvati kroz fotografije, omiljenu muziku, hranu ili razgovor, a ako bol postane pretežak, treba potražiti stručnu pomoć.
Uoči Mitrovskih zadušnica (u katoličanstvu praznika Svih svetih) odsustvo bliske osobe može postati posebno opipljivo, čak i ako je od njene smrti prošlo mnogo vremena i svakodnevica se odavno vratila u svoj ritam. Dani posvećeni sećanju okupljaju porodice, ali mogu otvoriti i veoma ličnu bol i tugu. Neko će poželeti dugo da ostane uz grob, neko će jedva izdržati posetu, a neko će se najbliže osobi koju je izgubio osećati kod kuće, uz njenu fotografiju. Različite potrebe postoje i unutar iste porodice. One ne govore koliko smo nekoga voleli.
Zašto ponovo boli, iako je prošlo mnogo vremena
Rođendani, godišnjice i praznici mogu vratiti osećanja za koja smo mislili da su oslabila. Isto se može dogoditi uz pesmu, poznati miris ili prolazak pored mesta na koje smo zajedno odlazili.
Klinika Mejo (Mayo Clinic) objašnjava da ponovno pojačavanje tuge uz takve podsetnike nije nužno nazadovanje u procesu tugovanja. Mogu se vratiti plač, usamljenost, umor ili teškoće sa spavanjem. To što nas neki dan ponovo snažno pogodi ne poništava vreme u kojem smo se osećali bolje.
Okolini je to ponekad teško da razume. Kako vreme prolazi, pitanja postaju ređa, a očekivanje da smo se "oporavili” sve izraženije. Britanska organizacija "Cruse Bereavement Support" upozorava da nekim ljudima druga godina nakon gubitka može biti posebno teška. Novi važni događaji takođe mogu naglasiti nečije odsustvo: venčanje, rođenje unuka ili preseljenje koje bismo želeli da podelimo sa osobom koje više nema.
Ne morate provesti dan onako kako drugi očekuju
Porodični običaji mogu pružiti oslonac, ali i stvoriti pritisak. Ako vam je neki ritual trenutno pretežak, vredi unapred razmisliti šta biste mogli da podnesete i šta vam je potrebno.
"Cruse" preporučuje planiranje datuma od kojih strepimo, uz razumevanje da članovi porodice možda žele različite stvari. Nekome će odgovarati zajednički odlazak na groblje i ručak nakon njega, a nekome kraća poseta ili vreme nasamo. Plan pritom može ostati fleksibilan. Tek kada dan dođe, možda ćemo znati koliko imamo snage.
Može pomoći jednostavan dogovor sa bliskom osobom: da ide sa vama, da ostanete kraće ili da nakon posete budete zajedno. Ne morate unapred obećati da ćete biti dobro.
U našoj galeriji pročitajte citate koji pomažu kod ankskioznosti:
Uspomene žive i izvan albuma
Sećanje ne mora biti veliki porodični događaj. Može početi receptom zapisanim tuđim rukopisom, filmom koji je neko uvek iznova gledao ili pričom koju mlađi članovi porodice još nisu čuli.
Među načinima čuvanja uspomena "Cruse" navodi pripremu omiljenog jela preminule osobe, slušanje njene muzike, posetu posebnom mestu i razgovore sa ljudima koji su je poznavali. Nekome će odgovarati kutija sa fotografijama i predmetima, nekome pismo u kojem može napisati ono što je ostalo neizgovoreno.
To su mogućnosti kojima se možemo vratiti kada nam odgovaraju. Ako je gledanje snimka ili otvaranje albuma zasad previše bolno, ne moramo se na to prisiljavati. Sećanje ne postaje manje vredno zato što nam je danas teško da govorimo o njemu.
Smeh ne znači da smo zaboravili
Za porodičnim stolom tuga se može pojaviti usred smeha. Neko ispriča poznatu anegdotu, svi se nasmeju, a onda postane jasno čiji glas nedostaje. Takvi trenuci ne moraju imati samo jedno osećanje.
Organizacija "Marie Curie" naglašava da je moguće postepeno ponovo uživati u životu i istovremeno čuvati povezanost sa osobom koja je umrla. Razgovori, fotografije i zajedničke uspomene nekima pomažu da taj odnos ostane deo njihovog života. Tugovanje nema raspored prema kojem bismo morali da prestanemo da plačemo, ponovo izlazimo ili se osećamo spremnima za porodična okupljanja.
U našoj galeriji pročitajte moćne Gandijeve citate.
Kada smo uz nekoga ko tuguje
Strah da ćemo nešto pogrešno reći često nas navede da ne kažemo ništa. Ipak, pomenuti osobu koja je umrla može biti važno onome ko je izgubio. Marie Curie ističe da javljanje na osetljiv datum može pokazati da pamtimo i da smo dostupni za podršku. Pritom treba slušati da li osoba želi da razgovara, bez očekivanja da odgovori ili prihvati društvo.
"Setila sam se danas tvoje mame” može biti dovoljan početak. Korisna je i konkretna ponuda: prevoz do groblja, zajednička šetnja ili ručak. Ne moramo pronaći objašnjenje za gubitak da bismo nekome olakšali dan.
Ako bol postaje sve intenzivnija ili toliko opterećuje osobu da teško funkcioniše u svakodnevnom životu, važno je potražiti stručnu podršku. Za razgovor sa psihologom ili drugim stručnjakom za mentalno zdravlje ne treba čekati da sve postane neizdrživo.
Na jesenje zadušnice možda će nam odgovarati poznati porodični običaji. Možda ćemo ih ove godine morati prilagoditi. A možda ćemo tek u razgovoru sa nekim ko je poznavao našu blisku osobu čuti novu priču o njoj i poželeti da je sačuvamo.
BONUS VIDEO:
ordinacija.vecernji.hr/ Sensa