- Neki ljudi ostaju zarobljeni u tugovanju i žalosti - a naučnici misle da znaju zašto.
- Stanje produžene tuge liči na depresiju, ali to nije, za sve je kriv jedan centar u mozgu.
Kod većine ljudi bol zbog gubitka voljene osobe vremenom postepeno slabi. Međutim, kod nekih taj proces izlečenja nikada ne dolazi. Umesto toga, tuga ostaje sirova, sveobuhvatna i nepopustljiva - stanje poznato kao produženi poremećaj tugovanja (PGD).
U pregledu objavljenom u časopisu "Trends in Neurosciences", istraživači su analizirali ono što se trenutno zna o moždanim mehanizmima koji stoje iza PGD-a, nudeći objašnjenje zašto neki ljudi ostaju zaglavljeni u tugovanju dugo nakon gubitka - i po čemu se ovo stanje razlikuje od depresije i anksioznosti.
"Produženi poremećaj tugovanja je relativno nova dijagnoza u psihijatriji“, rekao je vodeći autor studije Ričard Brajant, istraživač traume sa Univerziteta Novi Južni Vels u Australiji. Iako se tuga proučava decenijama, PGD je formalno priznat kao dijagnoza tek 2018. godine.
Suštinsko iskustvo PGD-a veoma liči na uobičajenu tugu. Ljudi osećaju intenzivnu čežnju, nostalgiju i emocionalni bol nakon gubitka bliske osobe. Razlika je u tome što kod otprilike jedne od dvadeset ožalošćenih osoba ta osećanja traju duže od šest meseci i ne slabe s vremenom.
Život više nema smisla
Osobe sa PGD-om mogu imati osećaj da je život izgubio smisao, da je deo njihovog identiteta nestao ili da nisu u stanju da u potpunosti prihvate smrt - iako su svesne da se ona dogodila.
"Ne radi se o drugačijoj vrsti tuge“, objasnio je Brajant. "Više je reč o tome da osoba ostaje zaglavljena u tugovanju.“
Kako bi bolje razumeli zašto se to dešava, Brajant i njegove kolege analizirali su dosadašnja istraživanja o neurobiologiji produženog tugovanja - oblasti koja je još u ranoj fazi razvoja.
Većina postojećih dokaza potiče iz studija neuroimidžinga, u kojima ožalošćeni učesnici prizivaju uspomene na preminulu osobu ili gledaju podsetnike na nju dok im se snima aktivnost mozga.
Pročitajte u našoj galeriji mudre citate Vladete Jerotića o smislu ljubavi:
Za sve je kriv mozak koji čezne
U tim istraživanjima PGD je dosledno povezivan sa poremećajima u moždanim mrežama zaduženim za nagradu i motivaciju. Tu spadaju nukleus akumbens i orbitofrontalni korteks, koji učestvuju u osećaju želje i pokretačke snage, kao i amigdala i insula, koje imaju ključnu ulogu u obradi emocija.
"To se uklapa u ideju da je tuga obeležena snažnom čežnjom za preminulom osobom“, dodao je Brajant.
Ta čežnja, čini se, nije samo metafora. Aktivnost mozga kod osoba sa PGD-om pokazuje da podsetnici na izgubljenu voljenu osobu i dalje aktiviraju centre za nagradu, umesto da ta reakcija postepeno slabi, kao što se dešava kod ljudi čija tuga s vremenom popušta.
Sličnost sa depresijom i posttrumatskim poremećajem
Neki od ovih neuronskih obrazaca nisu specifični samo za produženi poremećaj tugovanja ili žalosti. Slične promene primećene su i kod depresije i posttraumatskog stresnog poremećaja, koji takođe uključuju preterano razmišljanje i emocionalnu patnju. S obzirom na to preklapanje, Brajant ističe da bi bilo iznenađujuće da ne postoje sličnosti.
Sledeći izazov, dodaje on, jeste da se utvrdi koje su promene u mozgu specifične za PGD i da li one uzrokuju produženo tugovanje ili su njegova posledica. Buduća istraživanja koja će tokom dužeg perioda pratiti veće grupe ožalošćenih osoba mogla bi pomoći u davanju odgovora na ta pitanja.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
BONUS VIDEO:
