Uprkos univerzalnoj prirodi iskustva tuge, mnogi ljudi imaju pogrešno shvatanje da je tuga privremeni osećaj koji se kasnije može promeniti. Ovakav način razmišljanja je rasprostranjen u našoj kulturi, ali u stvarnosti ne može biti dalje od istine.

Hoće li tuga ikada nestati?

Dok se tuga preoblikuje i menja kako vreme prolazi i dolazi do isceljenja, ali ona se nikada u potpunosti ne završava. Prihvatanje gubitka ne znači kraj tuge: naša voljena osoba, veza ili posao će nedostajati zauvek. Tuga nije nešto što treba prevazići ili smatrati lošim, već nešto sa čime treba da naučimo da živimo, da se sprijateljimo i da prepoznamo kao dobru i korisnu snagu u našim životima.

Osim što ne razumeju dugoročnu prirodu tuge, mnogi ljudi ne razumeju njene nijanse, a uzroci tuge su mnogo raznovrsniji nego što mislimo.

Šta unosi tugu u naše živote?

Mi imamo tendenciju da povezujemo tugu sa smrću, ali ne uključuje sva tuga smrt voljene osobe, i pojavljuje se na načine na koje možda uopšte ne očekujemo. U stvari, bilo koji kraj može izazvati osećanja tuge - tuga može doći zbog otuđenja od nekoga, kao što je roditelj, brat ili sestra ili dete. Može se javiti nakon gubitka veze ili prestanka posla, novog načina života, prirodne katastrofe ili preseljenja u drugu zemlju. Čak i pozitivan događaj može izazvati tugu.

Tuga se manifestuje različitim simptomima u našem telu. Nakon gubitka, mogli bismo da osetimo povećan umor, probleme sa spavanjem ili nedostatak apetita i energije. S druge strane, osećali smo i hiperaktivnost, potrebu za dodatnim radom i drugim aktivnostima. Tuga dolazi na onoliko načina koliko ima ljudi na ovom svetu - svako od nas tuguje na autentičan način.

Činjenica da tuga može doći u talasima otežava prepoznavanje. Taman kada pomislite da je tuga gotova, mogla bi se vratiti sasvim iznenada i osetićete to tako snažno kao da se događaj koji ju je pokrenuo ponovio. Sve može ponovo pokrenuti tugu, dovoljno je da nas podseti i vratili smo se na početak...

Kako živeti sa tugom?

Učenje da živite sa tugom je doživotna praksa samosvesti i samoprihvatanja. Pošto tuga nikada ne prestaje, moramo da se osećamo prijatno sa njenom nelagodnošću – moramo da postanemo svesni sa čime imamo posla.

Tačnije, trebalo bi da se aktivno nosimo sa tugom – to je veština koju usavršavamo, praksa koju treba da negujemo, način života. Kada naučimo da ovo praktikujemo, shvatićemo da je na kraju dana tuga isto što i ljubav.

Naučiti da živite sa svojom tugom je lekcija o tome kako da volite sebe, svoje prijatelje i porodicu, i veoma dragocenu nestalnu prirodu samog života. Osećaj strahopoštovanja i zahvalnosti izvire iz našeg ožalošćenog pejzaža, nudeći novu zahvalnost za sve što jeste, znajući koliko brzo sve prolazi.

Danas tugu osećamo kao ljubav kada samo poljubimo ruku svom detetu – ruku koju držimo dok prelazimo ulice i koračamo strmim stazama, ruku sa mekoćom i nežnošću mladosti. Neminovno će njegova mladost završiti, ali naša ljubav će zauvek ostati.

Možda će vas zanimati i kada prestaje tuga zbog gubitka voljene osobe.

Izvor: Sensa.hr

BONUS VIDEO:

kurir teklevizija TUGA! SMRT OCA PRETEŠKO PODNEO: Nikola Rađen nikad emotovnije o velikom gubitku SVE JE BILO IZNENADA