Na biciklu do oslobođenja

„Reći ću ti šta mislim o biciklima... mislim da su oni učinili više za žensku emancipaciju nego bilo šta drugo na svetu. Oni daju ženama slobodu i nezavisnost. Svaki put kada vidim ženu na biciklu, obradujem se... to je prizor slobodne, neukrotive žene.”

povezani. Mesec maj je proglašen mesecom biciklizma, pa je idealni momenat da se podsetimo skrivene i fantastične istorije ove naoko skromne sprave u kontekstu feminizma. Krajem 19. veka, sa razvojem industrije, bicikli su brzo postali jeftin i svima dostupan način transporta. Parne lokomotive su revolucionizovale transport, ali su vagoni za niže klase često bili natrpani, a žene su bile izložene stalnom seksualnom uznemiravanju i maltretiranju. Konjima i kočijama tradicionalno su upravljali i o njima se starali muškarci, tako da je retko koja žena imala pristup kočiji bez uplitanja muškarca. Automobili su bili tek u povoju i dostupni samo najbogatijim delovima društva. Bicikl je zato otvorio potpuno nove vidike – mogućnost nezavisnog kretanja, bez oslanjanja na muškarce.

U početku, bicikl ili velosiped je bio samo zabava za muškarce, jedna od igračaka za velike dečake. Prvi modeli su bili dostupni samo bogatijima i šaljivo su se nazivali „kostolomci” zbog truckave, spore i nebezbedne vožnje. Međutim, čim je tehnologija proizvodnje uznapredovala, pogotovo tehnologija proizvodnje guma, žene su brzo uvidele prednosti bicikla. Ekspanzija biciklizma među ženama izazvala je i burnu reakciju konzervativnog dela javnosti, koji se brinuo da će bicikli razviti poročnost kod žena, s obzirom na to da su se bicikli tresli i vibrirali, što bi moglo da stimuliše klitoris. Takođe, bicikli su značili da bi mlada devojka mogla da odjezdi u smeru raznih (seksualnih) avantura, daleko od brižnih očiju roditelja ili pratilja. U manjoj meri, bicikli su se savetovali kao deo psihofizičke pripreme za porođaj i majčinstvo. Istina je da su bicikli doprineli da se žene oslobode robije korseta i žipona. Oslobođenje od krute i nepraktične odeće značilo je veći osećaj slobode kretanja i slobode uopšte. Takođe je značila, makar simbolično, približavanje žena iz različitih klasa – korseti su bili simbol viših klasa.

 Ova nova generacija mladih žena, oslobođenih stega prošlosti i korseta, nazvana je, ponekad podsmešljivo, „Nova žena”. Ona nosi sako od tvida i široke pantalone po ugledu na muške jahaće pantalone umesto nepraktične kitnjaste odeće njene majke; njeno odevanje i ponašanje je sve više oslobođeno rigidnih rodnih uloga viktorijanskog perioda. Ona se školuje, radi, slobodno kreće i sama odlučuje. Ovo je, naravno, bilo skandalozno za to doba i preporuke su štampane u džentlmenskim magazinima da se sa „Novom ženom” ne razgovara, kako bi se žene odvratile od nošenja pantalona i vratile u svoje zlatne kaveze. Postojale su antifeminističke grupe religioznih žena koje su savetovale svoje članice da presreću biciklistkinje na putevima i sabotiraju njihovu vožnju.

Prizor žene na biciklu bio je tako snažan i toliko revolucionaran i subverzivan, i nosio je tako snažnu simboličnu poruku raskidanja sa statusom quo, da su mizogini studenti Kembridža (na koji su u to vreme bili primani samo muškarci) tokom protesta protiv prijema devojaka na koledž krajem 19. veka, obesili lutku koja je predstavljala upravo – ženu na biciklu. Ali uprkos pretnjama i merama zastrašivanja, žene su nezaustavljivo osvajale slobodu i javni prostor.

 Sifražetski pokret je brzo usvojio biciklizam i preporučivao ga svim ženama. Bicikl je ujedinio žene svih klasa. „Posedujući svoj bicikl, kći 19. veka proglasila je svoju slobodu”, kaže ženski magazin Godiz (Godey’s) iz 1890. godine. Sifražetkinje bi okitile svoje bicikle svojim zastavama i transparentima i vozile se po gradovima, uzvikujući parole i obaveštavajući javnost o svojim protestima i manifestacijama (na ovoj slici najavljuju govor Emelin Pankherst). Ostalo je zabeleženo da su u jednom trenutku feministkinje na biciklima, poput neke moto-bande današnjice, opkolile i blokirale prolaz automobilu u kom je na sednicu parlamenta žurio tada mladi političar u usponu – Vinston Čerčil. Kćerke čuvene sifražetkinje Emelin Pankherst, Silvija i Kristabel, takođe su se pridružile biciklističkom klubu Klarion (Clarion), koji je bio više aktivistička organizacija nego sportski klub. Bicikli su od praktičnog sredstva za prevoz postali i simbol emancipacije i slobode.

I u pre-revolucionarnoj Kini, intelektualna elita, školovana na Zapadu, donela je bicikl kao jednu od najvećih tekovina Zapada. Bicikl se brzo proširio kao sredstvo transporta, pogotovo za niže slojeve društva. Uporedo se razvijao pokret za školovanje i obrazovanje devojčica i za pravo žena na plaćeni rad. Rečima velike kineske revolucionarke Ću Đin (Qiu Jin), i same kćerke ugledne i bogate porodice koja se školovala van Kine: „Nadam se da možemo prošlost ostaviti za sobom i usredsrediti se na našu budućnost”. Ću Đin je pokrenula Ženski kineski časopis, koji je se zalagao za školovanje, ekonomsku nezavisnost, i osnaživanje Kineskinja. Njen moto je bio: samo sa oslobođenom kineskom ženom i Kina može biti snažna.

Prvi put se otvoreno kritikovala kineska tradicija, običaj da se daje miraz koji je doprinosio ubistvu ženske dece zbog siromaštva, i pretvaranje devojčica u lutke, pogotovo zastrašujući „običaj” lomljenja i unakaživanja ženskih stopala da bi se postigao tzv. oblik „zlatnog ljiljana” i „hod delikatnog lotosa”, koji je mlade devojke iz viših klasa pretvarao u invalide, nesposobne i da hodaju. Sada su stopala Kineskinja bila slobodna da trče i okreću pedale bicikla. Slično kao i na Zapadu, Kineskinje su počele da nose jednostavniju odeću da bi vozile bicikle i da se susreću sa šokom i podsmehom javnosti. Ali, vreme promena je nastupilo i nije se moglo zaustaviti.

I dan-danas, bicikli su simbol slobode i otpora za mnoge žene širom sveta. U Iranu, žene prkose fatvi (religioznoj zabrani) vožnje bicikla u javnosti. Često im se pridružuju u tome i muškarci koji im pružaju podršku. U Teheranu, žene organizuju protestne vožnje biciklima kako bi se borile protiv religioznog, totalitarnog režima. Nema boljeg načina da se odslika ugnjetavanje nego ukazivanjem na činjenicu da je i prosta aktivnost kao što je vožnja bicikla na otvorenom zabranjena ženama.

Maših Alinežad, borkinja za prava žena u Iranu - „Dogod smo mi žene i muškarci zajedno, niko nam ne može zabraniti naša osnovna prava, pa ni vožnju bicikla”, prokomentarisala je Alinežad povodom akcije „My Stealthy Freedom” (Moja skrivena sloboda), koja se sa društvenih mreža proširila na ulice.

U Mosulu je nedavno održana prva biciklistička trka čije su sve učesnice bile žene. Trku je organizovalo Ministarstvo mladih i sporta Iraka radi menjanja stavova prema devojčicama i ženama u konzervativnom iračkom društvu, ali i kao podsetnik na potrebu za rekonstrukcijom ratom razorenog Mosula. O ovome smo govorile u najnovijem izdanju našeg Feminističkog dnevnika, koji možete pročitati ovde.

O zdravstvenim prednostima vožnje bicikla skoro da je izlišno govoriti – samo dvadesetak minuta vožnje dnevno smanjuje rizik od srčanog udara i razvoja dijabetesa, poboljšava imunitet, i popravlja raspoloženje. Za ekologiju, bicikli znače smanjenje zagađenja i potrebe za eksploatacijom nafte i daljim razaranjem životne sredine. Oni i dalje znače slobodu daleko od seksualnog uznemiravanja u javnom prevozu. Bicikli predstavljaju ženski svet u malom – onaj koji se istovremeno bori za svoju slobodu i nezavisnost i koji voli i svoje telo, ali i celu planetu. Zato sledeći put kada vozite bicikl, setite se da ste deo jedne velike, skrivene istorije i da i naizgled male stvari poput bicikla mogu doneti velike promene.

Da li i vi imate ličnu istoriju sa biciklima koju biste htele da podelite? Da li ste od prve ušteđevine ili prve plate kupile sebi bicikl? Da li možda i vas bicikl podseća na slobodu i beskonačnu avanturu? Ostavite komentar ispod ovog teksta!

Za Žensku solidarnost pišu Las Usurpadoras

Ženska solidarnost je nestranački neformalni feministički kolektiv čiji je cilj osnaživanje žena kroz edukaciju i skretanje pažnje na sistemske i strukturne probleme sa kojima se različite žene susreću u svom svakodnevnom životu. Organizovale smo se sa idejom da kroz svoje zajedničko delovanje doprinesemo izgradnji društva koje će biti bazirano na principima ženske solidarnosti - društva u kome će žene biti osnažene da prepoznaju i da se zajedno bore protiv kršenja ženskih ljudskih prava u različitim pojavnim oblicima, od svakodnevnog suptilnog i ne tako suptilnog seksizma, preko sistemske diskriminacije, pa do otvorenog nasilja, bilo da je ono institucionalno ili ga čini pojedinac.

Rad kolektiva možete pratiti putem:

• Veb-sajta: http://zenskasolidarnost.com/
• Fejsbuk naloga: Ženska solidarnost
• Instagram naloga: zenska.solidarnost
• Tviter naloga: @Zsolidarnost