Da moramo paziti šta želimo, uči nas mit o kralju Midi koji je poželeo da se sve što dotakne pretvori u zlato, pa je skoro umro od gladi i žeđi pošto se sva hrana i voda zaista i pretvarala u zlato dodirom.
Ovaj pristup je i najlakši i najteži; najlakši jer ne treba da radite ništa. Vi ste već prosvetljeni, blaženi i srećni. Više vam nisu potrebna nikakva učenja, knjige, tehnike, rituali, posebni postupci, vere i zaveti. Nije potrebno da ništa više dodajete, već da oduzimate. Treba samo da dopustite da se desi, da se s potpunim poverenjem prepustite onome što (već) JESTE. Zna Otac vaš nebeski šta vama treba i pre nego što molite.
Istovremeno, taj je put i najteži; naš ego, naša iluzija o nama – ličnost (grčki: persona, prosopon, προσωπον, znači „maska“ kao i u slovenskim jezicima: ličnost, ličina, maska) – šapuće nam da ništa od toga nije tačno, da su to sve gluposti (verovatno mnogima od vas sugeriše baš ovoga časa) i da se vi držite svoje „zdrave pameti“. Tu je zamka! Ego zna da je prosvetljenje njegova smrt. „Moramo umreti da bismo živeli“ (Korinćanima 1, 15:36) – ego mora umreti da bismo mi (najzad) živeli. Ali ego to ne da, traži garancije.
Znate, na severu Indije hvataju ptice tako što između dva drveta vežu kanap, a na sredini uvežu jedan štapić koji se slobodno vrti. Kada ptica sleti na taj štapić, budući da nema oslonac, on se pomeri i ptica se prepadne da će pasti (sic!), pa se grčevito uhvati za taj štap i visi naglavačke. Posle nekoliko sati, lovac mirno došeta, uhvati pticu i stavi je u kavez. Ptica je samo trebalo da pusti štap za koji se držala. Tada bi kratko padala i potom bi ponovo poletela. Ovako, završila je u kavezu. Tako se, dragi moji, mi držimo ega i umesto slobode (života večnog), nađemo – kavez. Potrebno je samo da se pustimo. Jedan od mojih prvih pacijenata u antistres terapiji, inače neuropsihijatar, reče mi kako stalno sanja da se drži za neko uže koje se ne drži ni za šta. Pusti, my dear, pusti – to je rešenje koje smo vežbali.
Svojim učenicima joge kao ilustraciju izmislio sam „nebesku menjačnicu“ koja nas stalno poziva da priđemo i damo tu krivotvorenu novčanicu (ličnost), u zamenu za koju ćemo dobiti pravu novčanicu (Biće), ali mi ne damo. Em smo zavoleli svoj falsifikat, em ne verujemo da prava novčanica zaista i postoji. Eto, to je put u „Carstvo nebesko na zemlji“.
