Koan je nerešiva zagonetka, pitanje koje nema razumski odgovor, svojevrsan je paradoks ili božanska besmislica koja je služila da iscrpi analitički um nakon čije predaje možemo da iskusimo nešto dublje!
Koan je pitanje na koje ne može racionalno da se odgovori. Deluje potpuno nelogično i besmisleno, a zapravo služi da bi zbunilo i iscrpelo um, čije je razumevanje života ionako ograničeno. Samo onda kad se um iscrpi, ustupa mesto dubljoj mudrosti u nama koja nam može direktno otkriti najdublje životne istine. Ovu metodu su još od davnih vremena koristili budistički zen učitelji kako bi kod svojih učenika razvijali dublju svest. Danas je ova metoda osavremenjena kako bi nam pomogla u sopstvenom rastu i razvoju.
10 važnih signala koje nam šalje Univerzum: ovo je dokaz da niste na pravom putu...
Naš um je toliko snažan da je već odavno preuzeo dominaciju nad telom, intuicijom, pa i glasom unutrašnjeg vođstva. Iako baš danas živimo u vremenu kada se um stimuliše i puni više nego ikada, i u davna vremena taj korisni pomoćnik, koji nam pomaže da se krećemo u komplikovanom svetu, bio je prepreka da upoznamo svoju božansku prirodu, svoju najdublju istinu. Ipak, učitelji zen budizma doskočili su tom problemu kreirajući koan. Koan je nerešiva zagonetka, pitanje koje nema razumski odgovor, svojevrsan je paradoks ili božanska besmislica koja je služila da iscrpi analitički um nakon čije predaje možemo da iskusimo nešto dublje. Da bismo razumeli značenje koana i suprotnosti koje u sebi spaja, moramo da se vratimo u prošlost. Smatra se da su koani nastali u tradiciji zen budizma u Kini, ali prvi koan zapravo je postavio sam Gautama Buda.
Prema predanju, Gautama Buda, koji je godinama svojim učenicima svakog dana govorio i pokušavao da prenese duhovna znanja, jednog dana došao je pred učenike držeći u ruci ružu. Seo je i ostao u tišini gledajući je. Evo kako taj trenutak opisuje Osho, veliki mistik 20. veka: „Svi učenici su se čudili i pitali šta je ta ruža i zašto je donosi. Ali sedeli su tiho - nadali su se - možda će im objasniti. I on je objasnio, ali ne rečima. Sedeo je mirno gledajući ružu. Ruža je bila neverovatno lepa. A takve su bile i njegove oči, takav je bio taj tihi trenutak - bogat, u iščekivanju da će učitelj reći nešto izuzetno važno. I on je rekao - ali nije se služio rečima. Postoje stvari koje mogu da budu pokazane, ali ne mogu da budu rečene... Buda je gledao ružu tako blaženo, izlivajući na nju toliko blaženstva, ljubavi, blagosti i blagoslova... Ali niko nije razumeo šta učitelj želi da poruči.
Ali tada se začula eksplozija smeha. I učenici su shvatili da se smeje Mahakasyapa, učenik koji je već deset godina bio uz Budu i nikada nije progovorio ni reč. Ali toga dana - eksplozija smeha. Gautama Buda pozvao je Mahakasyapu kod sebe i dao mu ružu. I rekao je ostalim učenicima: „Što sam mogao da dam rečima, dao sam vama. Ali ono što nisam mogao da prenesem rečima, preneo sam Mahakasyapi." Tako je započeo neobičan prenos unutrašnjeg iskustva Istine od učitelja učeniku.
Teško je zapadnom čoveku, potpuno usmerenom na reči, da razume takav duboki energetski prenos duhovnog znanja kom uopšte nisu potrebne reči. I mi smo, poput ostalih Budinih učenika, začuđeni ovakvim prenosom unutrašnjeg iskustva istine i nije nam jasno šta se zapravo dogodilo između Bude i Mahakasyape.
Kao što nas čudesna mistična telesna isceljenja ostavljaju bez reči i za njih nemamo i ne možemo umom da pronađemo objašnjenje, tako nas i ovo trenutno i iznenadno duhovno isceljenje i trenutni doživljaj beskrajnog blaženstva koje je Mahakasyapa doživeo u trenutku Budinog pokazivanja ruže ostavlja zaprepašćenim.
