Koan je pitanje na koje ne može racionalno da se odgovori. Deluje potpuno nelogično i besmisleno, a zapravo služi da bi zbunilo i iscrpelo um, čije je razumevanje života ionako ograničeno. Samo onda kad se um iscrpi, ustupa mesto dubljoj mudrosti u nama koja nam može direktno otkriti najdublje životne istine. Ovu metodu su još od davnih vremena koristili budistički zen učitelji kako bi kod svojih učenika razvijali dublju svest. Danas je ova metoda osavremenjena kako bi nam pomogla u sopstvenom rastu i razvoju.
Naš um je toliko snažan da je već odavno preuzeo dominaciju nad telom, intuicijom, pa i glasom unutrašnjeg vođstva. Iako baš danas živimo u vremenu kada se um stimuliše i puni više nego ikada, i u davna vremena taj korisni pomoćnik, koji nam pomaže da se krećemo u komplikovanom svetu, bio je prepreka da upoznamo svoju božansku prirodu, svoju najdublju istinu. Ipak, učitelji zen budizma doskočili su tom problemu kreirajući koan. Koan je nerešiva zagonetka, pitanje koje nema razumski odgovor, svojevrsan je paradoks ili božanska besmislica koja je služila da iscrpi analitički um nakon čije predaje možemo da iskusimo nešto dublje. Da bismo razumeli značenje koana i suprotnosti koje u sebi spaja, moramo da se vratimo u prošlost. Smatra se da su koani nastali u tradiciji zen budizma u Kini, ali prvi koan zapravo je postavio sam Gautama Buda.
Prema predanju, Gautama Buda, koji je godinama svojim učenicima svakog dana govorio i pokušavao da prenese duhovna znanja, jednog dana došao je pred učenike držeći u ruci ružu. Seo je i ostao u tišini gledajući je. Evo kako taj trenutak opisuje Osho, veliki mistik 20. veka: „Svi učenici su se čudili i pitali šta je ta ruža i zašto je donosi. Ali sedeli su tiho - nadali su se - možda će im objasniti. I on je objasnio, ali ne rečima. Sedeo je mirno gledajući ružu. Ruža je bila neverovatno lepa. A takve su bile i njegove oči, takav je bio taj tihi trenutak - bogat, u iščekivanju da će učitelj reći nešto izuzetno važno. I on je rekao - ali nije se služio rečima. Postoje stvari koje mogu da budu pokazane, ali ne mogu da budu rečene... Buda je gledao ružu tako blaženo, izlivajući na nju toliko blaženstva, ljubavi, blagosti i blagoslova... Ali niko nije razumeo šta učitelj želi da poruči.
Ali tada se začula eksplozija smeha. I učenici su shvatili da se smeje Mahakasyapa, učenik koji je već deset godina bio uz Budu i nikada nije progovorio ni reč. Ali toga dana - eksplozija smeha. Gautama Buda pozvao je Mahakasyapu kod sebe i dao mu ružu. I rekao je ostalim učenicima: „Što sam mogao da dam rečima, dao sam vama. Ali ono što nisam mogao da prenesem rečima, preneo sam Mahakasyapi." Tako je započeo neobičan prenos unutrašnjeg iskustva Istine od učitelja učeniku.
Teško je zapadnom čoveku, potpuno usmerenom na reči, da razume takav duboki energetski prenos duhovnog znanja kom uopšte nisu potrebne reči. I mi smo, poput ostalih Budinih učenika, začuđeni ovakvim prenosom unutrašnjeg iskustva istine i nije nam jasno šta se zapravo dogodilo između Bude i Mahakasyape.
Kao što nas čudesna mistična telesna isceljenja ostavljaju bez reči i za njih nemamo i ne možemo umom da pronađemo objašnjenje, tako nas i ovo trenutno i iznenadno duhovno isceljenje i trenutni doživljaj beskrajnog blaženstva koje je Mahakasyapa doživeo u trenutku Budinog pokazivanja ruže ostavlja zaprepašćenim.
Simbol Budine ruže
Mistik Osho ovako opisuje simbol Budine ruže: „Vaše biće je mistična ruža - njeno otvaranje, cvetanje, njen miris... Mistična ruža simbol je čoveka čije biće više nije uspavano, nego je potpuno probuđeno i otvorilo je sve svoje latice i postalo osetljivo na sve što je istinito, prekrasno i dobro - na sam sjaj postojanja." Budin koan bila je ruža - ruža koja nije govorila rečima, ali je učeniku prenela mistično iskustvo lepote i blaženstva života - duboku Istinu za kojom čeznu zen budisti, ali i svi drugi ljudi, od davnina do danas, nazivajući je možda jednostavnije - srećom, ispunjenjem, unutrašnjom radošću.
Koan je zagonetka - učitelj donosi ružu i niko ne razume šta želi da poruči. Ali rešenje zagonetke ne može da se otkrije mozganjem, razmišljanjem, pogađanjem odgovora. Upravo suprotno od toga. Rešenja, zapravo, nema. Postoji misterija na koju učitelj ukazuje ružom, na koju upućuje koan. Misterija koju učenik mora da doživi. Postoje lepota i blaženstvo koje postoje u nama i izvan nas, ali ih najčešće nismo svesni jer smo zaokupljeni svojim mislima, brigama, ambicijama, strastima... U trenutku kad te misli, brige, ambicije i problemi nestanu, otvaramo se celini egzistencije i u tom praznom trenutku, u tom trenutku u kom smo svoj um ispraznili od raznih sadržaja kojima je inače neprestano zaokupljen, događa se čudo - događa se trenutni bljesak povezanosti sa svim, sa životom, kosmosom, lepotom, ljubavi, Bogom...
U trenutku kad se Mahakasyapa toliko prepustio lepoti ruže da su u njemu nestale sve njegove misli, brige, svi sadržaji njegovog uma, u trenutku kada je postao potpuno prazan, dogodio se bljesak svesti. I u tom trenutku bila je moguća eksplozija smeha i duboki doživljaj blaženstva života.
Učitelj daje koan učeniku ne zato da bi on pronašao pravi odgovor, nego da bi se u umu dogodio prazni trenutak u kom on postaje otvoren prostor u koji može da se ulije božanska energija i ispuni ga radošću, blagoslovom i ljubavlju.
Prepričavane vekovima, sledeće priče donele su do današnjih dana koane starih zen učitelja. Učitelj Mokurai postavio je pitanje (koan) svom mladom učeniku Toyu tapnuvši rukama: Ovo je zvuk koji proizvode dve ruke. Reci mi kako zvuči zvuk jedne ruke? Toyo je danima pokušavao da dokuči odgovor i ponudio je učitelju mnoge odgovore do kojih je došao umom pre nego što je ušao u duboku meditaciju...
Postoji li zvuk jedne ruke? Naravno da ne postoji. Ali zašto je učitelj tražio od Toya da otkrije taj zvuk? Tražeći nemoguće, učitelj je odbijao sve odgovore koje mu je Toyo ponudio (zvuk kiše, zvuk koraka, zvuk noćne ptice...). Tako je Toya bez reči upućivao da sve dublje oseća svoju unutrašnju tišinu. Kad je njegov um potpuno utihnuo jer je iscrpeo sve mogućnosti, čuo je zvuk jedne ruke - veličanstvenu tišinu egzistencije koja se uliva u nas kad utihnu naši unutrašnji glasovi.
Riko je upitao zen majstora Nansena: U davno vreme neki čovek je držao gusku u flaši. Hranio ju je i guska je rasla i rasla sve dok nije postala prevelika da izađe iz boce. Čovek nije želeo da guska ugine, ali nije želeo ni da razbije flašu. Kako biste vi rešili ovaj problem?
Nansen uzvikne: Riko!
Riko odgovori: Molim, učitelju?
Nansen reče: Gledaj, guska je napolju!
Priča o guski i flaši metafora je koja govori o našem umu. Svojim odrastanjem mi hranimo gusku - punimo svoj um informacijama i on postaje sve veći i veći. Na kraju nam se svi naši problemi, brige, misli i zaokupljenosti čine većim od cele egzistencije (guska se čini veća od boce). I čini nam se da nema rešenja, da iz svojih misli i briga ne možemo izaći, da ćemo se u flaši ugušiti. I zaista, dok ne shvatimo da ne moramo da se poistovećujemo sa svim tim brigama i mislima, da mi nismo jedno s njima, izlaza nema. Ali kad shvatimo da se od njih možemo odvojiti i da ne moramo da budemo njihovi robovi, odjednom je jasno da je guska napolju, a da ništa nije bilo potrebno razbiti.
Savremeni čovek i zen budizam
Zen koani vode nas prema oslobađanju od našeg malog uma i sveobuhvatnom doživljaju kosmičke svesti. Taj doživljaj je dubok, celovit i čini naš život smislenim jer nas povezuje s celinom egzistencije, više nismo odvojeni i izolovani u svojim mislima. I današnjem čoveku potrebno je da pronađe put iz flaše, put iz zatvorenosti u sopstvene probleme, misli, projekcije...
Zanimljivo je da su u 20. veku ponovo pronađene vrednosti zen budizma u savremenoj i početkom 20. veka revolucionarnoj metodi - psihoanalizi.
Poznati filozof i psihoanalitičar 20. veka Erih From u knjizi Zen budizam i psihoanaliza koju je napisao sa Teitarom Suzukijem objašnjava koliko je sveobuhvatnost o kojoj govori zen budizam potrebna današnjem zapadnom čoveku.
„Dok su zen budisti i grčki mislioci nekad smatrali svrhom života čovekovo savršenstvo, savremenog čoveka zaokuplja savršenstvo stvari i poznavanje načina njihove proizvodnje. Savremeni čovek otuđen je od sebe, od drugog čoveka, od prirode".
From je smatrao da je ishodište čovekovog odvajanja od sebe strah pojedinca da ostane usamljen i izdvojen od drugih ljudi. Zbog straha se prilagođava društvenim normama, normama sredine u kojoj odrasta. S druge strane, u svojoj dubini istinski čezne da doživi sebe kao potpuno i celovito biće. Ali umesto da se posvećuje upoznavanju sebe, on sebe zaboravlja, prilagođava se drugima i posvećuje zgrtanju, postizanju, provodu... „Čak i kad je religiozan, on zapravo misli o Bogu, on je odustao od toga da iskustveno bude Bog", tvrdi From.
Čovek je, da ne bi ostao usamljen, potisnuo sve što je u društvu, porodici i njegovoj okolini neprihvaćeno. Svi ti potisnuti delovi žive u njemu potpuno nesvesni, ali usprkos tome što ih nije svestan, oni mu onemogućavaju doživljaj blagostanja i sreće koji je moguće doživeti onda kad je čovek celovit i potpuno svestan sebe.
Suočavanje sa strahovima
Uloga psihoanalize je da pomogne čoveku da nesvesne i potisnute osećaje osvetli svetlom svesti. Proces osvešćivanja potisnutih sadržaja u psihoanalizi sličan je procesu razumevanja istine u zen budizmu. Evo šta je From o tome napisao: „Otkrivanje svoje nesvesnosti nipošto nije intelektualni čin, nego je osećajno iskustvo koje se teško može izreći rečima (ako je to uopšte i moguće).
To ne znači da razmišljanje i spekulacija ne mogu da prethode činu otkrića, ali sam čin otkrića jedno je totalno iskustvo. Totalno zato što ga doživljava celokupna ličnost. To je iskustvo koje se odlikuje spontanošću i iznenadnošću. Čovek odjednom progleda, on sam i svet prikazuju mu se u novom svetlu. Pre nego što dođe do ovog iskustva u čoveku vlada nelagoda, ali nakon njega on doživljava nov osećaj snage i izvesnosti."
Kao i u zen budizmu, u uspešnoj psihoanalizi čovek doživljava stvarnost sveobuhvatno, izlazi iz okvira svog malog uma i otkriva svest širu od onoga što mu je dotad bilo poznato.
Radeći niz godina tehnike u kojima je pokušavao ljudima da pomogne da otkriju svoje biće, učitelj joge Čarls Berner shvatio je da većina ljudi sporo napreduje jer nema dovoljno snažan unutrašnji osećaj sebe. Suočavao se s pojavom da ljudi spremno istražuju svoje probleme, ali nikako ne uspevaju da dožive i iskuse sebe, svoju dubinu, snažnu individualnu energiju koja u svakome od nas postoji. Bez tog doživljaja čovek ne može duhovno da napreduje. Berner je razmišljao dugo o tom problemu, ali nije znao kako da ga reši. Jednog prolećnog jutra odjednom je doživeo bljesak svesti u kom je video tehniku koja će ljudima omogućiti da dožive svoje unutrašnje biće. Nakon tog prvobitnog bljeska tehniku je usavršio i nazvao je Intenziv prosvetljenja (pogledajte okvir).
Terapeutski deo tehnike omogućava nam da se suočimo sa svojim strahovima, potisnutim besovima, neprimerenim reakcijama i da ih osvestimo. Duhovni deo, ono što je tehnika preuzela iz zen budizma, jeste da u trenucima kada iskažemo sve sadržaje koji zaokupljuju naš um, postoji mogućnost doživljaja iznenadnog bljeska, iznenadnog dubokog proživljavanja ljubavi, blagostanja, mira, bezvremenske tišine, neverovatne dragocenosti i blistavosti života... Bljeskovi koji se tada dogode ponekad su kratki, ali nezaboravni, ponekad traju danima nakon Intenziva svesnosti, a ponekad se više uopšte ne ugase.
Izvor: Sensa