Da li je naša duša besmrtna: odgovori na pitanje da li postoji život nakon života

Postoji li život nakon života i kako on izgleda tema je koja oduvek intrigira čovečanstvo. Veliki broj onih koji dožive kliničku smrt ima vizije božanskog svetla na kraju tunela, anđela, predivnih vrtova... Neuronauke tvrde da su ti prizori posledica elektrohemijskih procesa do kojih dolazi kad se mozak gasi ili kad se ponovo uspostavlja njegova funkcija. Ali nakon što je poznati neurolog i sam doživeo takvo iskustvo, pridružio se redovima onih koji veruju da naša svest ne umire sa telom...

Ispričao je da mu je telo poprimilo želatinozni oblik i da se pred njim pojavila lepa devojka visokih jagodičnih kostiju i dubokih plavih očiju, koja ga je na leptirovim krilima ponela do velike praznine. Ta je praznina bila istovremeno crna kao ugalj i blistava od svetlosti. Svetlost je dopirala od Tvorca kojeg je nazvao Om jer je u tom prostoru, na izvoru svega, čuo taj sveprisutni zvuk.

"Vrlo dobro mi je poznato kako neuobičajeno i neverovatno sve to zvuči“, napisao je dr Alexander. „Da je meni neko pre tako nešto ispričao, pa čak da su to bile i reči lekara, bio bih siguran da je pod uticajem neke deluzije. Ali ono što se dogodilo meni bilo je sve samo ne deluzija; bilo je jednako stvarno ili stvarnije od bilo čega što mi se dogodilo u životu. A to uključuje moje venčanje i rođenje sinova.“

Mistično iskustvo dr Alexandera imalo je i nastavak. Nakon što se probudio iz kome i oporavio, otkrio je da su ljudi koji su doživeli slična iskustva tvrdili kako su sreli duše preminulih bliskih osoba. Bio je zbunjen zato što nije prepoznao nijedan lik tokom šetnje drugom dimenzijom. Nakon nekog vremena shvatio je da ni on nije bio zakinut za takav susret.

Shvatio je o kome je bila reč tek nakon što je otkrio tajnu vezanu uz svoje detinjstvo. Naime, dr Alexander bio je usvojeno dete i tokom paranormalnog iskustva nije imao kontakta sa biološkom porodici; nije znao jesu li njegovi roditelji živi, kao ni to da li ima braće i sestara. Tek je posle, igrom slučaja, stupio u kontakt sa pravom porodicom. Među stvarima koje su mu poslali bila je i fotografija lepe plavuše, njegove preminule biološke sestre. Alexandera su prošli žmarci: bila je to ista ona žena koja ga je, poput anđela čuvara na krilima leptira, vodila drugom dimenzijom!

Danas dr Alexander (59) nakon opisanog iskustva prošao je snažnu ličnu transformaciju i u međuvremenu napisao knjigu Proof of Heaven (Dokaz raja), u nadi da će podstaći skeptike, naročito među lekarima, da otvorenije pristupe temi zagrobnog života. Knjiga je izazvala žučne reakcije nekih njegovih kolega, ali ga je učinila neobično popularnim kod čitateljske publike. Knjiga Proof of Heaven postala je bestseler, o kojem se, kao i o njegovu autoru, pisalo u New York Timesu, Newsweeku i govorilo u emisiji doktora Oza.

PageBreak

Svest i novi život

U naučnim su krugovima tvrdnje dr Alexandera podigle mnogo prašine, pa su se pobunili brojni lekari i neuro naučnici, tvrdeći da njegovo navodno iskustvo ne dokazuje postojanje zagrobnog života. On je, pak, uporno odgovarao da zna o čemu govori jer je, kao lekar i neurohirurg, sagledao svoj doživljaj iz naučnog ugla. "Tokom kome moj mozak nije radio nepravilno, nego uopšte nije radio“, napisao je u knjizi. „Ceo je moj neokorteks, spoljni sloj mozga, onaj deo koji nas čini ljudima, bio isključen i neupotrebljiv.“

"Iz toga“, kaže, "proizlazi zaključak da svest, ili barem njen deo, mora biti nezavisna od mozga.“ U suprotnom, kako bi mogao imati vizije dok mu mozak nije bio u funkciji? A ako je svest nezavisna od mozga i ostatka organizma, tada ona živi i dalje, kad fizičkotelo umre. Ta pomisao uliva nadu mnogima koji žele da veruju da telesna smrt nije kraj postojanja.

Dr Alexander samo je jedan u vojsci ljudi koji su doživeli iskustvo sa ruba smrti. Prema Gallupovoj anketi, tri posto Amerikanaca izvestilo je o takvom iskustvu, ali istraživanja pokazuju da polovina pritom nije bila ni u komi ni u stanju kliničkesmrti, nego je samo verovala da umire.

Iako su svedočanstva o dodiru sa zagrobnim životom zabeležena još u staroj Grčkoj, začetnikom modernog pokreta verovanja u iskustvo sa ruba smrti smatra se američki lekar i filozof Raymond Moody. On je počeo prikupljati svjedočanstva svojih pacijenata, pa ih je 1975. godine objavio u knjizi Life After Life (Život nakon života). Njegovi su pacijenti većinom pretrpeli srčani zastoj i kliničku smrt, ali su naknadno oživljeni. Sva su opisana iskustva bila slična, iako ne i identična. Takođe, svi su pacijenti tvrdili da je to iskustvo na njih snažno delovalo i da ih je iz korena izmenilo.

Inostrani kardiolog Pim van Lommel takođe se pozabavio pričama ljudi koji su preživeli kliničku smrt tokom srčanog zastoja. Podstaknut svedočanstvima svojih pacijenata o iskustvima sa ruba smrti, postao je zagovornik teze o odvojenosti mozga i svesti. Da bi proverio svoju tezu, 2001. godine proveo je istraživanje na 344 pacijenta koja su pretrpela kliničku smrt i potom bila oživljena.

Čak ih je 18 odsto tokom kliničke smrti imalo vizije, 12 odsto opisalo je vizije koje odgovaraju tipičnim iskustvima sa ruba smrti. Kod svih pacijenata tokom kliničke smrti je elektroencefalogram (EEG), uređaj za snimanje mozga, pokazivao ravnu crtu, što on objašnjava kao potpun izostanak moždaneaktivnosti. S obzirom na ravnu crtu na EEG-u, Van Lommel je zaključio da su vizije njegovih pacijenata nastale bez aktivacije mozga.

Međutim, Mark Cohen, profesor neurologije sa Kalifornijskog Univerziteta u Los Anđelesu, kaže da ravna crta na EEG-u ne znači nužno odsutnost moždane aktivnosti i da taj uređaj može prikazivati ravnu crtu i tokom visoke moždane aktivnosti, zavisno od tipa aktivnosti i talasima koje mozak proizvodi.

Skeptici upućuju dva ključna prigovora dr Alexanderu i drugim zagovornicima teze o zagrobnom životu. Prvo, da li je zaista mozak onih koji su bili u komi ili u stanju kliničke smrti potpuno neaktivan? I, drugo, odakle znaju tačno vreme kada su im se vizije javljale?

Iako dr Alexander tvrdi da neaktivnost njegovog neokorteksa potvrđuju CT-skenovi i neurološki testovi sprovedeni tokom kome, neki se lekari sa tim ne slažu. „Ne možemo nikako znati da li je njegov neokorteks zaista bio potpuno isključen“, komentisao je dr Martin Samuels, predstojnik Sektora neurologije u bostonskoj bolnici Brigham and Women's.

PageBreak

Istraživanja naučnika

Poznati američki neurohirurg Sam Harris takođe nudi naučno objašnjenje za ono što je dr Alexander doživeo. „Sve, baš sve u njegovoj priči, zasniva se na ponavljanju tvrdnji da su mu se vizije raja ukazale dok mu je moždana kora bila zatvorena, neaktivna, isključena i ugašena do potpune neaktivnosti”, napisao je u svom osvrtu na dr Alexanderovu knjigu. „Ako je pojedinac preživeo i ispričao svoje iskustvo, znači da mu se moždana aktivnost u međuvremenu vratila. Tada je nemoguće utvrditi da li se iskustvo sa ivice smrti dogodilo dok mozak nije bio u funkciji ili tokom njegovog ponovnog aktiviranja.“

S njim se složio britansko-američki neurolog i psihijatar Oliver Sacks. „Najprihvatljivija teza u slučaju dr Alexandera jeste da se njegovo iskustvo na pragu smrti dogodilo ne za vreme kome, nego dok je izlazio iz kome i dok se njegova moždana kora vraćala u punu funkciju“, zaključio je.

Međutim, u odgovoru kritičarima, objavljenom prošlog novembra u Newsweeku, dr Alexander izostavio je glavni prigovor skeptičnih kolega i samo ponovio da neuroni u njegovoj moždanoj kori tokom opisanog iskustva nisu radili. „Naš je duh nezavisan od mozga i telu. On je večan i niko nema čvrstog dokaza da nije tako“, poručio je.

„Moja sedmodnevna odiseja izvan fizičkog tela i mozga uverila me da, kad nam je uklonjen filtar mozga, prvi put jasno vidimo svemir. A višedimenzionalni svemir koji se pokazuje u toj spoljnoj viziji nije hladan i mrtav, nego živ i pun snage koja, kao što je opisao pesnik Dante pre oko 600 godina, pokreće Sunce i druge zvezde.“

O iskustvima sa ivice smrti, dakle, postoje dva suprotstavljena tumačenja. Kako na svojoj web stranici piše engleski psiholog Susan Blackmore, laici i određen broj stručnjaka priklanjaju se objašnjenju da iskustva sa ivivice smrti daju ljudima uvid u život nakon smrti. Ima mnogo verzija tih iskustava, ali preživeli najčešće tvrde da kroče tunelom – prolazom do drugog sveta i da su obasjani blistavom rajskom svetlošću. Ono što putuje kroz tunel jeste čovekov duh ili duša, oslobođena od zemaljskih spona.

Drugo tumačenje iskustva sa ivice života zove se hipoteza umirućeg mozga (dying brain hypothesis). Prema njemu, sve vizije koje pojedinac doživljava tokom kliničke smrti proizvod su poremećenog rada mozga tokom njegovog isključivanja uoči kliničke smrti ili ponovnog uključivanja pri buđenju iz kliničke smrti. Neobični i zadivljujući doživljaji nisu ništa drugo nego trikovi koje sa nama mozak igra dok mu se neuroni gase i opet pale.

Nimalo neočekivano, u narodu je rašireno verovanje u zagrobni život, pa je ona prva, hipoteza prihvaćenija od druge, naučne. Prema nedavnoj Gallupovoj anketi, 70 odsto građana SAD-a veruje u zagrobni život, a postotak je bio jednak i odmah nakon Drugoga svetskog rata.

Susan Blackmore istražila je slična iskustva u drugim kulturama i među raznim grupama različitog doba. Među ostalim, prikupila je i svedočanstva Indijaca i dece mlađe od deset godina. Zaključila je da se iskustvo na pragu smrti javlja u raznim kulturama i raznim uzrastima i da se svedočanstva prilično podudaraju, ali i variraju zavisno od pojedinca, kulturi i drugih okolnosti.

„Ako prihvatimo to da su iskustva različitih svedoka dovoljno podudarna da se iskustvo sa ivice smrti može nazvati univerzalnim, to još nije dokaz nijedne hipoteze“, smatra Susan Blackmore. „I dalje ostaju dva moguća odgovora: ili svi imamo duh ili dušu koja nadživljava smrt ili svi imamo sličan mozak koji slično funkcioniše dok se isključuje.“

Izvor: Sensa.hr