U naučnim su krugovima tvrdnje dr Alexandera podigle mnogo prašine, pa su se pobunili brojni lekari i neuro naučnici, tvrdeći da njegovo navodno iskustvo ne dokazuje postojanje zagrobnog života. On je, pak, uporno odgovarao da zna o čemu govori jer je, kao lekar i neurohirurg, sagledao svoj doživljaj iz naučnog ugla. "Tokom kome moj mozak nije radio nepravilno, nego uopšte nije radio“, napisao je u knjizi. „Ceo je moj neokorteks, spoljni sloj mozga, onaj deo koji nas čini ljudima, bio isključen i neupotrebljiv.“
"Iz toga“, kaže, "proizlazi zaključak da svest, ili barem njen deo, mora biti nezavisna od mozga.“ U suprotnom, kako bi mogao imati vizije dok mu mozak nije bio u funkciji? A ako je svest nezavisna od mozga i ostatka organizma, tada ona živi i dalje, kad fizičkotelo umre. Ta pomisao uliva nadu mnogima koji žele da veruju da telesna smrt nije kraj postojanja.
Dr Alexander samo je jedan u vojsci ljudi koji su doživeli iskustvo sa ruba smrti. Prema Gallupovoj anketi, tri posto Amerikanaca izvestilo je o takvom iskustvu, ali istraživanja pokazuju da polovina pritom nije bila ni u komi ni u stanju kliničkesmrti, nego je samo verovala da umire.
Iako su svedočanstva o dodiru sa zagrobnim životom zabeležena još u staroj Grčkoj, začetnikom modernog pokreta verovanja u iskustvo sa ruba smrti smatra se američki lekar i filozof Raymond Moody. On je počeo prikupljati svjedočanstva svojih pacijenata, pa ih je 1975. godine objavio u knjizi Life After Life (Život nakon života). Njegovi su pacijenti većinom pretrpeli srčani zastoj i kliničku smrt, ali su naknadno oživljeni. Sva su opisana iskustva bila slična, iako ne i identična. Takođe, svi su pacijenti tvrdili da je to iskustvo na njih snažno delovalo i da ih je iz korena izmenilo.
Inostrani kardiolog Pim van Lommel takođe se pozabavio pričama ljudi koji su preživeli kliničku smrt tokom srčanog zastoja. Podstaknut svedočanstvima svojih pacijenata o iskustvima sa ruba smrti, postao je zagovornik teze o odvojenosti mozga i svesti. Da bi proverio svoju tezu, 2001. godine proveo je istraživanje na 344 pacijenta koja su pretrpela kliničku smrt i potom bila oživljena.
Čak ih je 18 odsto tokom kliničke smrti imalo vizije, 12 odsto opisalo je vizije koje odgovaraju tipičnim iskustvima sa ruba smrti. Kod svih pacijenata tokom kliničke smrti je elektroencefalogram (EEG), uređaj za snimanje mozga, pokazivao ravnu crtu, što on objašnjava kao potpun izostanak moždaneaktivnosti. S obzirom na ravnu crtu na EEG-u, Van Lommel je zaključio da su vizije njegovih pacijenata nastale bez aktivacije mozga.
Međutim, Mark Cohen, profesor neurologije sa Kalifornijskog Univerziteta u Los Anđelesu, kaže da ravna crta na EEG-u ne znači nužno odsutnost moždane aktivnosti i da taj uređaj može prikazivati ravnu crtu i tokom visoke moždane aktivnosti, zavisno od tipa aktivnosti i talasima koje mozak proizvodi.
Skeptici upućuju dva ključna prigovora dr Alexanderu i drugim zagovornicima teze o zagrobnom životu. Prvo, da li je zaista mozak onih koji su bili u komi ili u stanju kliničke smrti potpuno neaktivan? I, drugo, odakle znaju tačno vreme kada su im se vizije javljale?
Iako dr Alexander tvrdi da neaktivnost njegovog neokorteksa potvrđuju CT-skenovi i neurološki testovi sprovedeni tokom kome, neki se lekari sa tim ne slažu. „Ne možemo nikako znati da li je njegov neokorteks zaista bio potpuno isključen“, komentisao je dr Martin Samuels, predstojnik Sektora neurologije u bostonskoj bolnici Brigham and Women's.
