Sada učimo da cenimo bukvalno sve - od cveta do Meseca: dopustimo korona virusu da nas izleči od fitnes egocentrizma

Između zgrade u kojoj stanujem i one susedne, na parčetu betona pored travnate površine, stoji sprava za propadanja. Sklepana od metalnih šipki, razmaknutih možda malo više nego što bi trebalo, tako da propadanja pogađaju i ramena, ne samo grudi i tridžulu.

Suštinski, najviše volim da se penjem, da radim free climbing u sali ili na steni, ali kada na raspolaganju nemam dva i više sata za to, a uglavnom nemam, u fazonu sam da uradim šta mogu, usput, po malo, po cenu toga da stignem znojav tamo gde bi trebalo da dođem mirišljav. Želim da budem fizički pismen, da znam sva fitnes slova. U plivanju sam slab, to je sledeće što bih voleo da naučim kako valja.

Uglavnom, moglo bi se reći da sam zavisan od fizičke aktivnosti, i ne bih voleo da mi to neko oduzme. A Covid 19 preti da hoće. Ipak, bez obzira na pandemiju virusa, uvek nešto može da se trenira, dabome, kod kuće pogotovo, evo internet je prepun saveta za to. Men’s Health takođe prenosi smernice licenciranih trenera. Njima je posao da se i u ovoj situaciji na neki način oglase, a klijenti mogu da uzmu ili ostave.

Međutim, ovih dana intenzivno razmišljam o tome da probamo da iskuliramo, svi, svi osim onih koji su plaćeni za to da ne iskuliraju. Ne totalno da iskuliramo fizičku aktivnost, ali da prestanemo njome da se opterećujemo i po svaku cenu jurimo ili čuvamo ono što u doba korone eventualno možemo da izgubimo, u fitnes smislu. Evo i zašto.

Nije li opšti utisak, ili bar jedan od vladajućih utisaka od kako živimo u vanrednom stanju, izolaciji ili karantinu, kako je ovo momenat u kom treba da naučimo da cenimo, da cenimo bukvalno sve, od cveta do meseca? Čini li vam se da priča o disbalansu između čoveka i prirode ovih dana ipak ne zvuči kao teorija zavere nego kao sasvim jasan diskurs koji dopire do ušiju svih, čak i onih što nikada ne razmišljaju o smislu? Konkretno, da delegiram ovaj „koučing“ na fitnes sferu: da li nas doba vladavine virusa uverava kako vrlo lako možemo da ostanemo bez onoga što mislimo da se podrazumeva: benča, bučica, ergometara, nabubrelih pektorisa, ogromnih bicepsa, vojničke kondicije?

Priča o zahvalnosti tiče se i fitnesa, nemojte misliti da ne. Kada sve ovo prođe, treba da se radujemo svakom je**nom čučnju koji uradimo. Lako je reći, znam. Kad sam kod „koučinga“, što reče jedan profesor, čovek koji nije slušao baku sada ide kod „lajf kouča“. A naše bake su vazda ponavljale: Dok nešto ne izgubiš, ne ceniš.

S druge strane, nameće se pitanje šta onda da radimo dok ovo ne prođe, jer niko ne zna kada će proći. Ne možemo sebi dozvoliti da tri ili četiri meseca ne treniramo. A možda i možemo, nećemo crći, zar ne?

Imam predlog: hajde da radimo farmerski hod s kesama punim namirnica koje nosimo onima što ne mogu da izlaze iz svojih stanova, a ima ih brda, gotovo u svakoj zgradi je neko takav. Dopustimo ovom virusu da nas izleči od fitnes egocentrizma, ne bi bilo loše.

Stav da nikada ne treba odustajati ume da bude poprilično poguban, iako nam popularna kultura, bilo da je reč o poslu, vezi, ambicijama ili treningu, nameće kako je jedini način da nešto postignemo – da izdržimo. Razmislite i drugačije: suština je bataliti nešto namerno, preduzeti strateške korake u drugom smeru i dopustiti sebi mogućnost ponovnog vrednovanja stvari koje smo zaboravili. Nemojte samo napadati, rasporedite svoj napor, iskulirajte.

Između zgrade u kojoj stanujem i one susedne, na „parčetu“ betona pored travnate površine, stoji sprava za propadanja. Pre neki dan prolazim pored nje sa psom, u vreme kada su rekli da je dozvoljeno šetati ih. Žena me posmatra sa prozora i uvlači dim cigarete kao da se pita hoću li da zajašem spravu. Gledam u svoju podlakticu koja se posle mesec i po dana nepenjanja skoro duplo umanjila. Neka je, zdravo je to, zbog nečega je sigurno dobro, mislim na podlakticu. Vratiće se bata na velika vrata. „Gospođo, šta vam treba iz prodavnice?“.

Fotografija: Nemanja Jovanov

Dizajn: Aleksandar Pasarić

Izvor: Mens Health