Za vreme zidanja Studenice dopadne se car Nemanji neka vrlo lepa devojka iz okoline i on zaželi da je dobije. Kad to saznadu kaluđeri, koji su se odnekuda takođe bili tu dok se manastir zidao, reše da ga sačuvaju od greha. Odmah naruče da dođe carica, kažu joj zašto su je pozvali i u veče je podmetnu caru umesto one devojke.

Car misleći da je to ona devojka provede s njom do zore. U zoru mu ona potraži zlatan prsten s prsta, da bi ga se imala po čemu sećati, i on joj ga dade. Za tri godine gradeći manastir Nemanja nikako nije išao kući, niti je viđao carice. A ona devet meseci posle one noći rodi muško dete.

Kad čuje Nemanja, da je carica rodila, poruči joj da ga ne čeka, jer će je, ako je zateče kod kuće, za neverstvo pogubiti. Ali ga ona nije poslušala, nego kad dođe car kući ona mu pokaza prsten i ispriča sve, kako se bila dogovorila. Muško dete, koje se Nemanji tad našlo, bio je Sveti Sava.

Legenda o rođenju Svetog Save deo je zbirke "Pedeset legendi o Svetom Savi - izbor", sa predgovorom Vladimira Ćorovića.

Jedna od najvažnijih ličnosti u srpskoj istoriji, svetac i zaštitnik škola, sveti Sava, proslavlja se 27. januara i slavi ga i poštuje ceo srpski narod...

Rastko Nemanjić je rođen oko 1175. godine kao treći sin srpskog velikog župana Stefana Nemanje i njegove supruge Ane. Savini biografi u navode da su supružnici Rastka dobili posle dugog prekida u rađanju i da im je zbog toga najmlađi sin bio naročito drag.

Kada je napunio 15 godina, Rastku je Stefan Nemanja poverio na upravu humsku oblast (Hum ili Zahumlje). Međutim, kako je ceo život žudeo sa mirom i molitvom, rešio je ostavi presto i odlazi na Svetu goru. Rastko je otišao tamo već pismen i upoznat sa delima ranohrišćanske, vizantijske i staroslovenske književnosti.

Sa samo sedamnaest godina, Rastko je otišao na Svetu goru, jedan od najznačajnijih centara istočnopravoslavnog monaštva, sa namerom da se zamonaši.

U Vatopedu, koji je bio Savin dom narednih sedam godina, Sava se iskreno posvetio monaškom životu. Tu je on imao prilike da se bliže upozna sa različitim delima grčke bogoslovske i crkvenopravne književnosti. Rani boravak na Svetoj gori imao je značajnog uticaja u formiranju Savine ličnosti. Tu se formirala njegova religioznost i njegovo shvatanje hrišćanstva i tu je pronašao uzore na osnovu kojih će organizovati manastirski i crkveni život u Srbiji.

Sveta gora je tokom čitavog Savinog života ostala njegov drugi dom...

U međuvremenu, u Srbiji je došlo do smene na prestolu. Stefan Nemanja se oko 1196. povukao sa vlasti koju je prepustio svom srednjem sinu Stefanu Nemanjiću. Nemanjina odluka bila je motivisana kako političkim tako i verskim razlozima. Posle godinu i po dana provedenih u Studenici ( Simeon je odlučio da se pridruži svom najmlađem sinu na Svetoj gori.

Posle izvesnog vremena boravka u Vatopedu kod Simeona i Save se javila ideja za osnivanjem srpskog manastira na Svetoj gori.

Simeon je u Hilandaru umro 1199. godine. Sava je uz njega bio do poslednjeg časa i dirljivo je opisao te trenutke.

Do 1200. godine Sava je postao veoma važna ličnost na Svetoj gori. Iako je već uživao ogroman duhovni autoritet, i dalje je bio samo kaluđer, te ga je sredinom 1200. godine episkop Jarisa rukopoložio za đakona, a potom i sveštenika.

Osim osnivanja manastira, Sava je srpskom narodu ostao upamćen i kao prvi arhiepiskop.

Preminuo 14. januara 1236. godine i bio sahranjen u tadašnjoj bugarskoj prestonici Trnovu.

Mošti Svetog Save su bile u Mileševi, sve dok ih Sinan-paša nije odatle oteo, odneo u Beograd i spalio ih na brdu Vračar 27. aprila 1594. Posle oslobođenja od Turaka na Vračaru je podignut hram posvećen Svetom Savi, u znak sećanja i zahvalnosti za sve ono što je Sveti Sava uradio za svoj narod i crkvu.

Mesto spaljivanja, međutim, verovatno nije bilo na današnjem Vračaru, koji je tada bio daleko izvan zidina grada, već na brdu "Čupina umka" na mestu između današnje crkve Svetog Marka i sportskog kompleksa, a koje se tada zvalo Vračar. Po narodnom predanju, pre spaljivanja mošti, spašena je ruka Svetog Save i danas se nalazi u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja.

Srpska pravoslavna crkva praznuje Savu kao svetitelja 27. januara. Praznik Svetog Save, Savindan, obeležava se kao školska slava u svim školama u Srbiji i Republici Srpskoj. Takođe se obeležava i spaljivanje moštiju Svetog Save.

Izvor: Istorijska biblioteka