Na današnji dan - 7. avgusta 1941. godine - umro je Rabindranat Tagore, indijski književnik, dramaturg i filozof, čovek koji je uticao na oblikovanje indijske umetnosti s kraja 19. i početkom 20. veka, prvi dobitnik Nobelove nagrade za književnost sa Istoka.
Pisao je romane, priče, pesme, plesne drame i eseje, ostavio je 2.000 pesama, više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, veliki broj eseja. Glavni cilj mu je bio da poveže Istok i Zapad, te da prevodi indijsku poeziju na engleski jezik.
Rođen je 7. maja 1861. godine u Kalkuti., kao najmlađi sin – 13. dete hinduističkog filozofa i mistika, ali su ga zbog smrti majke i očevih stalnih putovanja odgajile sluge. Prvu pesmu objavio je već sa osam godina, školovan je kod kuće, a sa 17 godina, na očevo insistiranje, odlazi u Englesku na studije prava. Ipak, brzo se vraća u Indiju i opredeljuje za književnost.
Tagore se 1883. venčao sa tada 10-godišnjom Mrinalini Devi, sa kojom je imao petoro dece... Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1913, a dve godine kasnije britanska vlada ga je proglasila vitezom. Preminuo je 7. avgusta 1941. u istom mestu u kom je i rođen, u Kalkuti. Pročitajte stihove koji će vam promeniti život.
Kako je Indijac 1926. izazvao pometnju u Beogradu
Rabindranat Tagore posetio je Beograd 1926. godine.
"Tog 14. novembra 1926. godine, u 21.45, na beogradsku železničku stanicu stigao je voz iz Zagreba, što je izazvalo veliki metež.
Pošto je navala sveta na peronu bila velika, te je odmah žandarmerija otpočela odbijati publiku da napravi špalir“, pisao je list "Vreme" tada.
Međutim, kako navode, žandarmi nisu bili baš uspešni. Na prvi pisak voza tokom ulaska u stanicu masa se "svom brzinom bacila u pokret, jureći za salonskim kolima“, navode. Zbog čega? Ko je tako važan bio u tim salonskim kolima? Neki princ? Ili kralj?
Bio je to indijski pesnik Rabindranat Tagore, prvi dobitnik Nobelove nagrade za književnost sa Istoka.
"Velikog indijskog pesnika sačekao je na staničnom peronu i oduševljeno pozdravio veliki broj Beograđana“, opisuje novinar "Politike".
"Živeo Tagora“, odjekivalo je železničkom stanicom kada je pesnik izašao pred "masu beogradskog sveta“, piše "Vreme".
"Politika" navodi da je Tagore na sebi imao "dugu mantiju, a preko nje neku vrstu dugačkog kaftana od smeđeg sukna“.
"Na glavi je nosio šubaru čudnog oblika“, zbunjen je bio novinar "Politike", ali ne i njegov kolega iz "Vremena" koji objašnjava da je to "astraganska crna šubara“.
"Tagore stupa vrlo svečano i dostojanstveno, kao da se oko njega odigrava kakva velika i značajna misterija", opisuje ga "Vreme" i dodaje: "To je visok starac, malo pogrbljen, velikoga kukastoga nosa, sa naočarima…
Pesnik se tada na stanici kratko obratio ljudima, dobio buket cveća i zahvalio na toplom dočeku i automobilom se probio kroz masu na putu do hotela "Palas".
Tagore je u Beogradu održao dva predavanja na kojima se "skupio ceo grad", ručao je u "Srpskom kralju", a dobio je na poklon i kosovsku nošnju, karikaturu u "Politici". Njegov bista dnas stoji u Parku prijateljstva na Ušću.
Zašto su Tagore i njegova poezija značajni?
Zato što njegova poezija izražava ceo spektar ljudskih iskustava - od duhovnih, preko životnih mudrosti i verskih zanosa, te emocionalna iskustva, od radosti do najdublja očajanja, a jedan od razloga Tagoreove popularnosti je i to što njegovu poeziju, prema rečima kritičara, razumeju svi, "bez obzira na godine ili kulturu kojoj pripadaju“.
Tagore je 1913. za zbirku "Pevačeve žrtve" (Gitanjali) dobio Nobelovu nagradu za književnost, a u bisere čitave istorije poezije, pre svega, mnogi svrstavaju njegovo najpoznatije delo "Gradinar". Njegov opus je ogroman i vredan, a ovo je njegova ljubavna pesma - najlepša pesma o staroj ljubavi.
Čini mi se da sam te morao voleti, Rabindranat Tagore
Čini mi se da sam te morao voleti
na bezbroj načina, bezbroj puta,
u životu nakon života,
u dobu nakon doba, zauvek.
Moje opčinjeno srce je napravilo
i iznova stvorilo ogrlicu pesama.
Primi je kao dar i nosi oko vrata
na svoje različite načine,
u životu nakon života,
u dobu nakon doba, zauvek.
Kada god čujem stare priče o ljubavi,
to je vekovima star bol,
ta stara priča o razdvojenosti
ili zajedničkom životu,
kao što uvek gledam iznova u prošlost,
na kraju uvek ti iskrsneš
kao prekrivač sjaja polarne zvezde
koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvek.
Ti i ja plutamo na ovom mlazu
koji dolazi iz izvora srca
i vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milion drugih ljubavnika,
deleći istu stidljivu dragost zbog sastanka,
iste potresne suze rastanka –
stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvek iznova.
Danas je ta sila pred tvojim nogama,
pronašavši svoj kraj u tebi,
ljubav čoveka svih vremena, prošlosti i večnosti:
Univerzalna sreća,
univerzalna tuga,
univerzalni život.
Sećanja na sve ljubavi
spajaju se sa ovom našom ljubavlju –
i pesme svih pesnika,
prošlosti i večnosti.
BONUS VIDEO:
