Valja stalno živeti tako da se pričešću čiste savesti može redovno pristupati...
Zašto je ustanovljen post od 40 dana
Stoga se nivo moralnog života hrišćana u mnogome snižava. Svetom pričešću mnogi pristupaju i tada redovno, ali bez ozbiljnog staranja da za Njega budu što dostojniji. Drugi, pak, počinju svoj redovan prilazak sv. Čaši da odlažu, sa izgovorom da žele da se što bolje pripreme.
Ali borbu za očišćenje svoje duše nisu vodili stalno, nego povremeno, samo nekoliko dana pre Pričešća. No, i to im je padalo teško, pa su sve češće odlagali pripremu i samo pričešćivanje, dok nisu spali na to da se pričešćuju samo četiri puta godišnje ili još ređe.
Zbog onih prvih, Crkva je, po rečima sv. Jovana Zlatousta, i ustanovila 40 - dnevni post pred Božić i Vaskrs: Primetivši štetu koja dolazi od nemarnog postupanja, Oci odrediše 40 dana... da bi smo svi mi, očistivši pažljivo u ove dane molitvama, milostinjom, postom, svenoćnim bdenjem, suzama, tako pristupili sv. Pričešću čiste savesti, koliko je to moguće."
One druge, pak, sv. Otac opominje da se moraju truditi ne povremeno, pred samo Pričešće, nego da im valja da stalno žive tako da mu čiste savesti mogu redovno pristupati. Na pitanje „kojima treba dati za pravo, onima koji se retko pričešćuju, ili onima koji to čine često", on odgovara: „Ni jednima ni drugima, nego onima koji se pričešćuju sa čistom savešću, čistim srcem i besprekornim životom. Takvi neka pristaju svagda. A koji nisu takvi - nijedanput. Zato što oni na sebe navlače sud, osudu, kaznu i muke."
No od svih sredstava čišćenja duše za ovaj najprisniji susret i za sjedinjenje sa Gospodom, o primanju Njegovog Tela i Krvi, u svesti našeg naroda došlo se dotle da se u telesnom postu vidi sve i sva. Mnogi od sveštenika postaviće pred Pričešće vernom samo jedno pitanje: „Jesi li postio?" i , kad čuju potvrdan odgovor, reći će: „Pristupi!" Kao da je to jedino važno, a sve drugo nebitno, i to - da li ovaj zna čemu pristupa i zašto, i to - zna li Simvol vere i osnovne molitve, i da su mu usta i jezik čisti od laži, psovki i ružnih reči, i da možda nisu bludnici; a ako je u pitanju žena, da nije možda sujeverna, da ne ide vračarama i gatarama, da ne nosi nikakve amajlije, ili da možda ne vrši pobačaj... A o interesovanju sveštenika za redovnu molitvu, čitanje sv. Pisma i bogomislije onoga ko želi da se pričesti, i da ne govorimo.
Protiv ovakvog mehaničkog pristupa sv. Pričešću, u pravoslavnom svetu sveštenici - pastiri intezivno nastoje na tome da se verni što češće, po mogućstvu na svakoj Liturgiji pričešćuju, spremajući se za to stalnim bdenjem nad svojom dušom. Poznajući dobro duhovno stanje svakog pojedinačnog člana svoje pastve, jednima savetuju da se pričešćuju više puta u toku posta, drugima da to čine i u vreme mrsa, pri čemu nekima da poste dva - tri dana nekima sedam dana, a nekima da se pričešćuju stalno i bez posta...
Neosporno je da i shvatanje naših vernih treba uzdizati u pravcu redovnog pristupanja sv. Tajni Pričešća, ali pod uslovom da stalno bdiju nad čistotom svoje duše, nad držanjem duhovnog posta, čuvanjem srca, očiju, ušiju, i sviju čula od svega grešnog, a ne samo držanjem telesnog posta i to samo nedelju dana pred Pričešće. Znači, treba se sačuvati svake krajnosti i jednostranosti.
Izvor: Projekat Rastko
