U čemu je razlika između duhovnika i duhovnog oca

Na pitanja "Ko je duhovnik, duhovni otac?", "Kako se oni mogu naći?", "Kako se postaje nečije duhovno čedo?" i slična, odgovara protojerej Vladimir Vorobjev, nastojatelj crkve posvećene svetom Nikolaju u Kuznjecu.

Dešava se da je čovek iz neverja prišao ka veri pod uticajem nekog izuzetnog pastira. Pastir ga je poučavao istinama vere, krstio, pa postoji čak i datum duhovnog rodjenja. I potom je čovek ostao kod tog sveštenika kao kod svog duhovnog rukovodioca. Eto takvog pastira pravoslavni čovek može da nazove svojim duhovnim ocem. Duhovni otac je sveštenik, koji je u životu svog duhovnog čeda iz nekog razloga zauzeo posebno mesto, zbog čega se njegov život kardinalno izmenio, I očigledno da je Gospod preko njega darovao tom duhovnom čedu posebnu blagodat. Taj sveštenik je primio na srce i zavoleo svoje duhovno čedo i dalje njime rukovodi i učestvuje u njegovom životu. Imati takvog oca, koji te voli, moli se neprekidno za tebe, strada zajedno sa tobom, preživljava tvoja iskušenja, uzima na sebe brigu o tebi, - je veliki Božiji dar.

Želeli bismo da svako ima takvog duhovnog oca, ali u stvarnosti teško da je to tako. Uostalom kao što je slučaj i sa rodjenim ocem. Naravno, dobro je kada se deca vaspitavaju u kompletnim porodicama, u kojima postoje i otac i majka. Ali u životu to nije uvek tako. Da bi se u životu pojavio duhovni otac treba to veoma želeti i moliti od Boga taj dar, koji je za čoveka možda važniji od svega, jer predstavlja najdirektniji i najpouzdaniji put spasenja.

3 molitve anđelu čuvaru...

Ukoliko čovek to želi i teži ka tome, onda se Gospod obično odaziva na takve usrdne molitve. Mogu iz svog iskustva da kažem da Gospod milostivo odgovara na naše usrdne molbe.

Čovek ne postaje duhovno čedo formalno. Da bi neko bio duhovno čedo, treba da ima odredjeno nastrojenje duše i spremnost za odgovarajući odnos sa pastirem. Kakvi su ti odnosi? To je kao prvo duboko, i potpuno poverenje. Kao drugo, ljubav Hrista radi.

Sveštenik je čovek koji je dobio blagodatni dar nošenja Hristovog lika, i on predstavlja živu Hristovu ikonu. Naravno i ikone su različite, pa tako postoji stara, predivna, manje lepa, a dešava se da je nekad i sasvim obična, papirna. Tako i sveštenici mogu biti različiti. Medjutim i pored svega prema svešteniku se treba odnositi kao prema ikoni i voleti ga Hrista radi. Odnos prema njemu kao čoveku je takodje prisutan u dušama njegovih čeda, ali on treba da bude drugostepen. Ukoliko se on nadje na prvom mestu, onda se pokazuje da sveštenik ne privodi ka Hristu, već Ga sobom zaklanja.

A "umesto Hrista" na grčkom znači "antihrist". Sveštenik tada postaje mali antihrist. To je veoma veliki problem za duhovno čedo i duhovna tragedija za samog sveštenika, karakteristična za lažne starce i lažno duhovništvo, jer je svešteničko služenje upravo u tome da privodi ljude ka Hristu.

Treće, neophodno je poslušanje svom duhovnom ocu. Poslušanje je kada čovek odbacuje svoju volju i potčinjava je volji duhovnog oca. I to ne zato što želi da bude rob ili neslobodan, već zato što želi da se nauči podvigu samoodricanja i savladjivanja svoje strasne volje. Najbolji način za to je da se u početku odbaci svoja volja kao malo dete koje sluša majku radi toga da bi naučilo da hoda, jede, da se oblači, čita itd. Tako je i u duhovnom životu poslušanje početna faza. Čovek treba da ima želju da sluša i da to zaista i čini. Svog duhovnog oca je moguće neposlušati samo u jednom slučaju - ukoliko on počne da govori nešto što protivureči savesti. Dobri pastir vas neće primoravati da idete protiv svoje savesti, jer ona predstavlja Božiji glas u čovekovoj duši.

PageBreak

Sloboda u izboru duhovnika

I postoji još i četvrta stvar. Duhovno čedo treba da se smiri i da se ne gnevi na duhovnog oca. Ukoliko se ono gnevi na duhovnog oca, to znači da ono nije njegov duhovni sin. Da bi se vaspitavalo svoje duhovno čedo treba biti strog. I za tu strogost duhovno čedo treba da zahvaljuje svom duhovnom ocu a ne da se vredja, niti da ropće, i da se smućuje onda kada mu duhovni otac govori ono što mu se ne svidja.

Iz svega nabrojanog se vidi da je veoma malo ljudi koji se ne samo nazivaju duhovnim čedima već su to i na samom delu. Malo je i pravih duhovnih otaca.

Istinski duhovni oci su naravno bili starci. Starac je duhovnik-podvižnik koji je dostigao savršenstvo u ovom životu i koji je dobio posebne blagodatne darove, a pre svega dar spoznavanja Božije volje. Starac je takav duhovnik preko koga se otkriva Božija volja. Gospod otkriva starcu Svoju volju zbog čistote njegove duše, uma, života. Svi znaju za primere takvih staraca.

To je bio prepodobni Serafim ili optinski starci, starac Varnava iz Getsimanskog skita i drugi. Starčev savet je najpouzdaniji način spoznaje Božije volje. Ali Božija volja se može projavljivati i kroz duhovnog oca, koji pritom nije starac. Ukoliko se on bude molio za vas i vi se budete molili, onda će vam Gospod preko njega projaviti Svoju volju, ukoliko je Bogu to ugodno.

Dobro je ukoliko čovek ima duhovnika od detinjstva i ukoliko njihovi odnosi napreduju do odnosa izmedju duhovnog oca i čeda. Ali to nije uvek tako. Dešava se da se duhovnik pojavljuje kada čovek ima neke veoma teške probleme, kada strada i tada počinje da traži i da se moli i nalazi sebi duhovnog oca.

U staroj crkvi (a taj običaj je i danas sačuvan u Grčkoj) se smatralo da duhovnik može da bude samo iskusni sveštenik. Zbog toga je on prolazio specijalnu hiroteziju: episkop bi polagao na njega ruke i čitao posebne molitve za posvećenje u duhovnika. Takvom svešteniku bi se davala povelja, i samo tada je on mogao da ispoveda. Naravno, u izuzetnim slučajevima, kao što je slučaj smrtne opasnosti, ispovest je mogao da izvrši bilo koji sveštenik.

U Rusiji taj običaj nije zadržan, jer tamo nikada nije postojao dovoljan broj sveštenika. U istoriji Rusije je uvek veliku ulogu igrao faktor veoma velike teritorije. Naprimer, na teritoriji Grčke, gde živi 9-10 miliona ljudi, postoji hiljade manastira i veliki broj parohija. A u Rusiji je čak pre revolucije bilo hiljadu manastira na celu zemlju, bez obzira na to što se teritorija Rusije ne može uporediti sa teritorijom Grčke. Danas se na teritoriji Rusije nalazi nešto malo manje od 600 manastira i 12 hiljada crkava. To je veoma malo. I zato ono što u Grčkoj predstavlja normu, kod nas ne može da bude norma. Iako naravno istinsku ispovest čoveka treba da vrši iskusni duhovnik.

U Rusiji su postojale tradicije, povezane sa duhovništvom, ili tačnije sa "organizacijom odnosa" duhovnika i čeda. Oni su posle revolucije prekinuti. Kod nas je pre revolucije postojao teritorijalni princip parohija. Crkveni život se reglamentirao ne samo u crkvenim kanonima, već i po nekim administrativnim državnim merama, jer Crkva nije imala poziciju državne ustanove. Eparhija se delila na parohije prema teritorijalnoj pripadnosti. Granice parohija su bile precizne. U crkvi je vodjeno ono što se danas naziva registracijom gradjanskih stanja, to jest crkva je vršila funkcije matičnog ureda.

Umesto potvrde o rodjenju postojala je potvrda o krštenju, umesto potvrde o braku - potvrda o venčanju, umesto potvrde o smrti - potvrda o opelu. Na posao je svake godine trebalo donositi izveštaj o tome da se čovek ispovedio i pričestio. I zato se radilo na tome da se ljudi obavezno krste, venčaju i ispovedaju u svojoj parohiji kod svog parohijskog sveštenika. Tako je bilo u XIX veku. Naravno to je Crkvi nanelo mnogo štete. Danas na sreću takvih "pravila" nema.

Čovek treba da bude apsolutno slobodan u izboru duhovnika. Ako vam je dete bolesno treba da tražite dobrog lekara a ne da odete kod prvog koji naidje. Tako će majka svome detetu tražiti dobrog duhovnika, ukoliko ga voli i brine o njegovom duhovnom životu.

U metodama traganja za duhovnikom takodje nema strogog reglamenta. Duh diše gde hoće.

Izvor: Manastir Lepavina