Misao je brža i od svetlosti, a čovek i ne zna šta se može učiniti snagom misli. Otac Tadej nas je upućivao da gajimo dobre misli u svom srcu i da se smirujemo...
Za Oca Tadeja sam prvi put čuo sredinom 80-tih godina na jednom predavanju na Teološkom fakultetu u Beogradu, a od strane našeg čuvenog psihijatra i psihoterapeuta Vladete Jerotića, profesora pastirske psihologije na istom fakultetu. U jednoj od digresija tokom predavanja, profesor Jerotić je za Oca Tadeja rekao da je verovatno najprosvetljeniji monah koga imamo u Srbiji. Prirodno je da sam odmah poželeo da posetim i upoznam „najprosvetljenijeg monaha u Srbiji".
Saznao sam da se taj monah nalazi u manastiru Vitovnica kod Petrovca na Mlavi u istočnoj Srbiji i jednog majskog dana 1993. godine krenuo sam sa nekoliko poznanika koji su već duže vreme odlazili ocu Tadeju, put Vitovnice. Dok smo polako prilazili manastiru, kroz glavu mi je prolazilo puno priča koje sam čuo o ovom monahu, o brojnim izlečenjima, o savetima i poukama koje daje, a posebno je budilo znatiželju pričanje mojih saputnika o njihovim ličnim susretima sa igumanom Tadejem.
Kako da vodite duhovni razgovor sa svojom savesti...
Kada smo stigli u manastir, bilo je to u vreme početka večernje službe, zatekli smo ispred konaka jednog blagog starog monaha u staroj monaškoj haljini koji nas je dočekao sa dobrodošlicom. Nisam znao ko je taj monah, i nije bilo prilike da pitam, svi smo prišli i poklonivši se celivali mu ruku.
Na moje iznenađenje „starac" je svakoga od nas četvorice poljubio u teme i blagoslovio nas, a potom nam je preporučio da je najbolje da pođemo u Hram jer je liturgija već počela.
