Đakon dr Petar Dabić, internista-kardiolog i sveštenik: Sa Hristom je i bolest lakša

Posle liturgije održane za pokretne pacijente u prizemlju onkološke bolnice, sveštenik se žurnim koracima, pridržavajući se za gelender, penje na sprat, piše Newsweek.

Sveštenik će obići i ostale sobe, u svakoj ga čeka poneko prikovan za krevet i raduje se njegovom dolasku. Oni koji veruju kažu: „Lekar leči, Bog isceljuje." Ateisti su, naravno, skeptični, ponekad i cinični. Ali na ovakvim mestima, gde je mnogo patnje i bola, ovi drugi su u manjini.

(VIDEO) Vladeta Jerotić: šta je sreća...

„Ljudi koji imaju Hrista sa sobom i u sebi lakše se suočavaju sa bolešću i patnjom", kaže doktor Petar Dabić, internista-kardiolog iz Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje" i jedan od pozvanijih da priča na ovu temu. Doktor Dabić je, naime, i đakon u Crkvi Svetog Trifuna u Beogradu.

Iako sam za sebe skromno kaže da ni po čemu ne zaslužuje posebnu pažnju, sama činjenica da istovremeno nosi dve - za nas obične smrtnike - najznačajnije uniforme, beli mantil i mantiju, vredna je divljenja. Pogotovo što i jedno i drugo radi sa posebnom predanošću i ljubavlju.

„Uloga lekara je da smanji patnju bolesniku, da učini sve što može kako bi mu olakšao tegobe i da, ukoliko to situacija i lekarska veština dozvoljavaju, produži vreme biološkog života. Mi nemamo lek od biološke smrti, kao tragičnog rascepa duše i tela. Izreka veli ‘Lekar leči, a Bog isceljuje'. Ta reč isceljuje ima dvojako značenje", kaže Dabić.

"Prvo je biološko, privremeno isceljenje, koje se dostiže trudom lekara uz božji blagoslov ili dopuštenje, drugo je ono večno o kojem se govori u završnom članu Simvola Vere: Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka. Do čoveka je da učini sve što do njega stoji, a kako kaže svetitelj koga posebno poštujem starac Siluan ‘Do Boga stoji kako će se neka stvar završiti'. Lekar radi na produženju života, ali ishod je uvek u božjim rukama. Devetnaest godina sam lekar i viđao sam razne slučajeve, dođe pacijent kome je prognozirano da će živeti još sedam dana i oporavi se, ode kući i neko ko ima banalan problem, a ne izleči se, ne vrati se kući. Tu nauka nema odgovor", ističe doktor Dabić.

Pitam se da li se njegove kolege uvrede kad ga čuju da ovako govori. Sećam se doktora iz Zemunske bolnice koji je mojoj majci, kad je rekla „Daće Bog", odbrusio: „Pa što u crkvu nisi otišla ako očekuješ da ti Bog pomogne, šta ćeš ovde kod mene?!" Istina, to je bilo pre skoro dvadeset godina. Mnogo su mi svežije slike doktora onkologa koji dolaze na posao, pa prvo skrenu desno hodnikom, prođu pored ikone svetog Nektarija, prekrste se i nastave na svoje radne zadatke.

PageBreak

Biologija i fizika su mi učvrstile veru u Boga

„Nikada nisam ulazio u polemike tog tipa s kolegama. Možemo mi da mislimo drugačije, ali se u suštini svi ponašamo hrišćanski, jer jedan od osnovnih postulata je pomoći onome ko je u nevolji, a mi to i radimo - pomažemo pacijentima.

Ateisti, agnostici, teisti: zašto je za mnoge ljude važno da veruju i kako se živi bez vere (PSIHOLOŠKO OBJAŠNJENJE)...

Kao lekar moram da dam sve od sebe. Na sreću, većina mojih kolega, bili oni verujući ili ne, ponašaju se potpuno hrišćanski, čine sve što je u njihovoj moći - kaže doktor-đakon.Vera nije garant da je neko dobar čovek, ali jeste šansa da to postane. Kako i sam doktor kaže, ne mora uvek da znači da su verujući ljudi po automatizmu bolji. „I najgoreg i najboljeg čoveka u svom životu upoznao sam u crkvi", kaže on.

Doktor Dabić je inače član kardiološke sekcije Srpskog lekarskog društva, Evropskog udruženja kardiologa i Lekarske komore Srbije.

U čin đakona rukopoložen je 2008, ali u veri je još od rane mladosti. Tačnije, još kao dete je verovao u Boga, s bakom Anom često je odlazio u crkvu. Otac, kao dete palog borca, partizanskog poručnika koji je poginuo u Slavoniji, išao je u crkvu i onda kad to mnogi nisu smeli i kad se podrazumevalo da direktor preduzeća, kao što je on bio, bude član komunističke partije, što je automatski isključivalo religiju. I pored toga, otac je malog Petra krstio kad mu je bilo dva meseca. Majka je poticala iz monarhističke porodice, pa se za nju podrazumevalo da se krišom moli Bogu, kako je to većina u to vreme i radila.

„Imao sam sreću da već u ranom detinjstvu živim u ta dva sveta istovremeno, i to najviše zahvaljujući baka Ani, rođenoj sestri mog dede Petra, koja nije imala dece. Ona je kao mlada devojka pre Drugog svetskog rata došla iz Slavonije u Beograd kod svoje starije sestre Danice, koja je bila veoma pobožna i član bogomoljačkog pokreta vladike Nikolaja. Sticajem okolnosti Ana je krenula drugim putem, postala je skojevac, a za vreme rata i ilegalac. U okupiranom Beogradu 1943. je uhapšena, mučena u Specijalnoj policiji, puštena kao mamac, uspela da se izvuče i ode u Požarevački odred".

"Tamo je pred kraj rata dva meseca bila u četničkom zarobljeništvu i preživela. Samo nekoliko meseci posle rata videla je sunovrat ideala za koje se borila. Razočarana, napustila je partiju i vratila se veri. Obrazovana i društvena nastavila je da održava veze s prijateljima iz, da tako kažem, oba sveta. Kod nje sam upoznao njene bivše ratne drugove, partijske ljude na položajima, ateiste koji su baku zvali njenim ilegalnim imenom Olja, smatrali je disidentom, ali je se nisu odricali... i one druge, delimično progonjene pripadnike građanskog pravoslavnog društva. Nisu se mešali, ali sam ja odmalena naučio šta se, kad i pred kim priča. Meni je to bilo normalno, ta dva sveta su postojala paralelno."

U gimnazijskim danima postaje aktivniji u crkvi, a i kako to biva u tinejdžerskom uzrastu, dublje i istraživački promatra svet, pa mu se otvaraju brojna pitanja na koja je teško dati odgovor. „Mnogo sam voleo biologiju i fiziku i mogu reći da su mi te dve nauke učvrstile veru u Boga", kaže dr Dabić.

Terapija duše: 10 idealnih nikada, nikome i nikoga...

Učvrstio se i osećaj komplementarnosti tog objektivnog, naučnog pristupa i verskog, hrišćanskog. Zato doktor kaže da nauka i učenje Svetih otaca pravoslavne crkve nisu u suprotnosti, da se delimično preklapaju, ne isključuju jedno drugo i ne sudaraju se, već da se dopunjuju.

„Naučna istina je objektivna i ograničena, relativna i promenljiva. Objektivna jer dolazi do saznanja, pokušava da opiše pojave koristeći objektivni naučni metod, koji podrazumeva dostupnost i ponovljivost, iz čega sledi i ograničenost mogućnosti opisa većine stvari i doživljaja oko nas. Dalje, naučna istina je relativna i promenljiva, jer u momentu kad se definiše, kako to kaže Karl Poper, počinje da se kruni, menja do novog nivoa saznanja. Vera podrazumeva metod saznavanja sveta i dostizanja istine kroz lični odnos i iskustvo. Nauka i vera postavljaju dva pitanja koja se dopunjuju - šta je istina i ko je istina? Nauka se pita - šta je istina? Neprestano traži i daje delimične odgovore na to pitanje", ističe Dabić.

"Pravoslavlje, kao istinska vera, daje potpuni odgovor na pitanje - ko je istina? Ličnost bogočoveka Isusa Hrista. ‘Ja sam put, istina i život'. I ta istina je večna, sveobuhvatna i nepromenljiva. Ljudi često postavljaju pogrešna pitanja u pogrešnom trenutku i ne dobijaju odgovore...

Kao kad je Pilat pitao Hrista: ‘Šta je istina?' i nije dobio odgovor jer je pravo pitanje ‘Ko je istina?' Primera radi, nauka s pitanjem šta je istina ne može da odgovori zašto se u slučaju smrtne opasnosti za dete majka žrtvuje rizikujući svoj život. Naučno gledano, dete je u tom trenutku manje vredna biološka jedinka, dete je ponovljivo jer majka može da rodi još dece, a majka je neponovljiva i ako ona umre braneći dete, neće biti ni nje, ni tog deteta, ni buduće dece. Biološka logika kaže da majka ne treba da rizikuje svoj život. Treba da pokuša da ga spase (majčinski instinkt) i ako ne može, treba da odustane. I tako postupa većina životinja, ali ne i čovek. I tu se završava naučni pristup. Nauka nema odgovora na pitanje zašto se majka žrtvuje. Vera daje odgovor - žrtva proističe iz ličnog, bogolikog odnosa majke prema detetu. Odgovor koji se dobija samo na pitanje - ko je istina?""Što se medicine tiče, kako kaže, to i nije klasična nauka, kao fizika ili matematika, na primer.

„Medicina je više veština, koja osim naučnog, objektivnog principa, podrazumeva i lični odnos. Lekar radi s pacijentima, mora da ima odnos prema njima."

Medicinu upisuje 1990. Pitam da li su se na fakultetu u to doba „ukrštala koplja" oko ova dva učenja - naučnog pristupa i crkvenog učenja?

„Ne, mada ja nikad ne bežim od polemike. Moram da se vratim malo unazad, pa da ispričam kako sam, opet zahvaljujući ženi koja je bila tvrdi komunista, naučio da branim svoje stavove.

PageBreak

Bolest pruža i mogućnost spoznaje

Išao sam u Treću beogradsku gimnaziju i srpski mi je predavala sjajna profesorka Biljana Kosanović, inače partijski đak Kumrovačke škole, ali ona nas je učila da su način mišljenja, retorika i odbrana stavova koje zastupamo vrlo važni. Govorila je da je ispravan onaj stav koji možemo da odbranimo.

Često nam je organizovala debate, pa je jednom prilikom tema bila ‘Deset božjih zapovesti'. Ja sam ih branio, a koleginica iz razreda napadala. Kako sam argumentovano obarao stavove svoje drugarice, profesorka je počela da se nervira i da uskače u debatu. Bila je ljuta, ali kad sam joj rekao da nije fer da se meša, odmah se povukla, a kasnije mi čestitala na odbrani stava."

Crkva svetog Trifuna, u kojoj doktor Dabić služi kao đakon, po mnogo čemu je neobična. Zadužbina velikog srpskog dobrotvora Nikole Spasića, nekad mala grobljanska crkva u kojoj su uglavnom držana opela i parastosi, postala je, iako nema svoju parohiju, jedna od posećenijih u Beogradu i danas poznata po složnoj hrišćanskoj zajednici koja se redovno okuplja. Zahvaljujući nedavno preminulom ocu Dejanu Dejanoviću, koji je crkvi služio od 1988, vernici su počeli spontano da dolaze na liturgiju, pričest ili razgovor sa skromnim i mudrim protom koji im je ulivao poverenje, uvek bio spreman da ih sasluša, uteši ili posavetuje. Vremenom ih je bilo sve više, i tako je nastala ova jedinstvena duhovna zajednica nazvana Kampsada, po mestu u Frigiji gde je rođen Sveti Trifun.

Kako da živimo bolji život: ovih 14 stvari naša duša zna, a mi zaboravljamo...

Među Kampsađanima ima lekara, inženjera, novinara, doktora nauka, menadžera, domaćica, zanatlija, nezaposlenih; ima starih, ali mnogo više mladih...„Za Božić se pričestilo sedamdeset devetoro dece", ponosno kaže đakon Petar i priča o značaju liturgije i pričesti za pravoslavne vernike. S posebnim poštovanjem govori o veroučiteljima, entuzijastima koji obučavaju mlade i koji su, kako kaže, najveći misionari. „Oni seju seme koje će spasti Srbiju."

Tako se u mislima vraćam na Drenku. Ona je bila nastavnik veronauke. Nažalost, tako se vraćam i na temu bolesti!

„Bolest je prirodna manifestacija na putu od rađanja do umiranja. Onog momenta kad se rodimo, počinjemo da umiremo, a bolest je deo tog puta.

Svaki događaj u životu može se definisati kao tačka u ravni koju određuje presek horizontale i vertikale. Zašto se razboljevamo? To je najlakše opisati ovako - postoji horizontala, to je logički sled, biološki faktori, genetika, ono što čovek čini ili ne čini, određeni događaji koji su doprineli pojavi bolesti... Čovek dobije infarkt jer je, na primer, imao faktore rizika, premorio se, pušač je...

Ali postoji i vertikala, koja s horizontalom definiše konkretnu tačku - događaj. Različiti ljudi po horizontali ponavljaju isti sled događaja, faktore rizika, ali se bolest desi samo nekima od njih. Taj moment definiše vertikala. Zajedno daju krst. Vertikala je božje dopuštenje, ili još sadržajnije, božja promisao. To dopuštenje definiše naše živote. A Bog voli svakog čoveka", kaže dr Dabić. Sedimo u novom crkvenom domu, izgrađenom od dobrovoljnih priloga, osveštanom prošle godine. Iznad nas je freska „Strašni sud".

Ðakon dr Petar Dabić nastavlja: „Bolest pruža i mogućnost spoznaje. Velika patnja može biti spasonosna. Čovek tada sagleda svoj život do kraja. Svi mi, svako ko se rodio, proći će kroz iskustvo bola, bolesti i smrti. Svako od nas je, pre ili kasnije, na Golgoti.

5 bolnih znakova kojima vam duša pokazuje da je spremna za novi rast...

Uz Hrista su, kao što znate, bili prikovani na krst i dva razbojnika. Jedan (levi) ga je ismevao, a drugi (s desne strane), prekorevajući ovog, spoznao je istinu, preobratio se, sagledao svoj život i pokajao se. I on je prvi ušao u raj. Obojica su patila, baš kao i Gospod. Oni koji kroz bolest u smirenosti dolaze do spoznaje o bitnom i nebitnom i nalaze odgovor na pitanje ko je istina, nakon privremenog izlečenja postaju mudriji i sposobni su da vole i budu voljeni. A oni među njima koji u bolesti dolaze do kraja svog biološkog života, našavši pravi odgovor, sigurno će čuti reči koje je čuo i blagorazumni razbojnik: ‘Zaista ti kažem, danas ćeš biti sa mnom u raju.'" (Luka: 23,42)