Pogled u nebo

Zdrav napor u čistoj prirodi mnogo više odmara nego leškarenje pored mora. Nikada se nisam pokajala kad sam krenula. Videla sam za četiri godine fascinantne lepote, ali bilo je i izleta koji ne ispune sva očekivanja. Ipak, i takve situacije (kad pokisnemo kao miševi, ili gacamo kilometrima kroz blato) postanu kasnije teme anegdota i ludog smejanja. Smeh je, kao i suza, higijena duše. A mi se na akcijama mnogo smejemo.

Po nepisanom pravilu, ne priča se o politici i teškim problemima. A kad se uveče, uz neku logorsku vatru ili u zavejanom planinarskom domu razigramo – ljudi u vrlo zrelim godinama oslobađaju dete u sebi i ponašaju se kao na ekskurziji.

Bez konvencionalnih maski svi smo otvoreniji, mekši, radoznaliji. Trudimo se da damo najbolje od sebe.

Osobe s kojima delim napore, znoj, bol u mišićima, ali i radost i ushićenje, u tim trenucima najbliži su mi na svetu. Uz njih se osećam zaštićenom. Naravno, povratak u grad je vraćanje u rutinu, ali uvek u duši ostane neki kutak u kome se sam sebi osmehuješ, neka nežnost prema sebi i ljudima i to osećanje te na krilima nosi danima.

Gde ste sve stigli, šta ste sve videli i doživeli?

- Mi boravimo u lepotama koje, osim planinara i ptica retko ko ima prilike da vidi, sem na fotografijama (jer tamo gde se ponekad pentramo ne zalaze ni meštani). Čini mi se da sam zaboravila da dišem dok sam sa vrha Prokletija posmatrala nepregledno more ustalasanih oštih i surovih kamenih litica bez ijedne travke. Nepristupačno Trnovačko jezero u obliku zelenog srca šćućurenog u naručju visokih planina. Nestvaran osećaj zaštićenosti noću, u katunu oko kojeg dremaju koze. Trenutak kad sam na Orjenu prvi put ugledala duboko pod sobom, kao na dlanu, svu raskoš Boke Kotorske. Olakšanje kad se prikrada svitanje i može da počne iskopavanje iz snegom zavejanog šatora na Pirinu. Čarobna Bjelasica nakinđurena modrim ledničkim jezerima i poljima borovnica. Celodnevna adrenalinska groznica probijanja kroz kanjon Trešnjice u kojem se obučavaju naši specijalci.

Udaljena divokoza koja nas ravnodušno posmatra na Kožufu, negde na makedonsko-albanskoj granici. Ljubičaste cvetne glavice šafrana proviruju iz netaknutog, svetlucavog snega nalik kristal šećeru. Za tu dragocenu tapiseriju od uspomena vredelo je dati pet puta više znoja i umora. Volela bih da postoji način da je na trenutak „preselim“ u glave onih koji planinare smatraju mazohistima.

Za četiri godine i 75 akcija, sa svojim prosečnim i neredovnim primanjima, boravila sam na 68 planina, splavarila Tarom, Drinom, Limom, plovila Tisom, Begejom, Dunavom, Perućcem, među dalmatinskim i grčkim ostrvima, po Skadarskom, Ohridskom, Uvačkom, Srebrnom, Dojranskom, Zaovinskom jezeru... U avgustu planiram vrlo naporno probijanje kroz opasan kanjon Nevideo, u septembru 330 km dug pešački pohod do Kopaonika, u oktobru uspon na Olimp. Sanjam o Mon Blanu i Kilimandžaru, pustinjskom trekingu Sirija – Jordan, letenju paraglajderom... Tako ću do sedamdesete, a posle ću da vidim.

Stremljenje najvišem u ovom slučaju nije težnja za rekordom, glavnom komponentom sporta... ?

- U planinarenju nema medalja, ne prate nas novinari i kamere, iako taštine ima, priznajem. Jedina nagrada koju osvojiš je duševni mir i uspomene koje obogaćuju. Penjanje je uvek težnja ka nečem višem. U sportu se čovek bori sa čovekom, a u prirodi se nadmeće snagom svoje volje sa silama prirode. Mi ne idemo u planinu sa težnjom osvajača već kao prijatelj prijatelju. Dobronamerno i sa poštovanjem.

Kakve su realne opasnosti u vezi sa penjanjem u planine?

- Osećaj realne opasnosti stiče se i izgrađuje u planini. Pravilo je: Bez grča, ali oprezno. Za nesreće nikada nije kriva planina već uvek preterana bezbrižnost i nepažnja njenih posetilaca. Ja sebe smatram trapavom osobom. Sapletem se i na ravnom zato što sam pomalo odsutna duhom. Za ove četiri godine penjanja, nikada nisam imala težu povredu od ogrebotina. Na opasnom terenu pažnja i koncentracija su pod uticajem adrenalina potpuno izoštreni. Ako se ne izdvajamo iz grupe i štedimo snagu, uskladimo disanje, pratimo svoj ritam i slušamo vodiča, male su šanse za nesreću. Zmije, odroni, divlje životinje, padovi... ? Češće se dešava da planinara udari grom nego da ga ujede zmija, jer one beže od vibracija naših koraka, a na njihovim staništima nema udaljavanja od grupe.