Znanje je moć

Milenu Dragićević Šešić, profesora Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, jednog od vodećih teoretičara kulture medija u Evropi, opisuju kao ženu neumornog duha u čiju je biografiju između ostalog stalo i ovo (autor moli čitaoca za strpljenje): šef UNESKO katedre Univerziteta umetnosti, rektor Univerziteta umetnosti (2001- 2004), profesor na Evropskoj diplomi kulturnog menadžmenta, gost predavač na brojnim univerzitetima u Evropi i SAD, ekspert Veća Evrope, UNESKO-a, Evropske kulturne fondacije, Fondacija Pro Helvetia i Marsel Hicter, predsednik žirija za dodelu Evropske nagrade iz domena kulturne politike, član izvršnog odbora Evropske mreže centara koji školuju menadžere u kulturi, Evropske lige fakulteta umetnosti, predsednik odbora za kulturu Instituta za otvoreno društvo, dvostruki magistar koji predaje na engleskom i francuskom jeziku, autor 15 knjiga...

Imam sreću da spavam malo - pet do šest sati dnevno, dakle tri sata manje od proseka, što – kad saberete čini dosta vremena s kojim svašta možete, kaže Milena. Budim se rano, odmah uključim kompjuter, pristavim ručak (!) i dok ga spremam slušam vesti. U devet i trideset krećem na jedan od dva stalna koloseka - na fakultet ili u Rektorat gde vodim UNESKO katedru. Imam manu: prihvatim više posla nego što mogu da završim, pa me, kada se predveče vratim kući uvek čeka nekoliko započetih tekstova. Uveče, suprug i ja obavezno odemo nekuda, ponekad i na nekoliko mesta, jer se u Beogradu uvek nešto dešava, a posebno me zanimaju događaji sa margina kulturne scene o kojima se malo piše i stalno imam grižu savesti što nisam više toga videla: u „Reksu“, „Centru za kulturnu dekontaminaciju“, galerijama „Haos“ ili „Remont“... Vraćamo se kasno, pogledamo vesti i onda sam već toliko umorna da moram da priznam da je kraj dana. Dosta putujem: na seminare, sastanke, naučne konferencije, letnje škole...

Dakle, ne spadate u onaj deo populacije koje ste, istražujući istorijat privatnog života u Srbiji uhvatili da - sumanuto gledaju televiziju?

- Po statistikama, posle Amerikanaca mi Srbi najduže smo pred televizorom. Čak pet i po sati, dok Amerikanci u proseku gledaju TV sedam i po sati dnevno. Volela bih da imam više vremena da pogledam i nove domaće serije, sitkome i slično, da bih o tome mogla da razgovaram sa studentima, ali nemam.

Šta vas u vama mamuza da toliko radite?

- Radoznalost i velika energija. Ništa mi nije teško. Zanima me mnogo stvari koje su šire od mog profesionalnog usmerenja. Ne mogu da postignem da vidim, čujem, pogledam ili uradim sve ono što mi je interesantno iz sveta moje struke, kulture i umetnosti. Evo, kreće Bitef i naravno da ću da gledam sve. Pročitala sam program pažljivo tragajući za predstavom koju bih sebi mogla da uskratim i nisam našla nijednu. Ili je nov autor, ili novo istraživanje, interkulturalni dijalog... Upravo ta različita interesovanja odvodila su me na različite krajeve sveta i različite kontekste.

U baltičkim zemljama na primer, bavila sam se istraživanjem kulturne politike i pomagala da je konstituišu, u arapskom svetu održavala sam treninge nezavisnom sektoru, malim produkcijama, privatnom preduzetništvu u kulturi, dok sam u Centralnoj Aziji anagažovana na pomoći zvaničnom kulturnom sistemu. U januaru idem u Indiju da pomažem u oblikovanju njihovih privatnih pozorišta koja ne mogu da računaju na pomoć grada ili države, moraju da zadovolje svoje estetske ambicije, ali i ukus publike. Ne žele da budu komercijalna pozorišta, ali moraju da opstanu na tržištu. Napravili su Forum indijskih pozorišta, pročitali moje knjige, bili na nekim seminarima i pozvali me da im pomognem.PageBreak

Detinjstvo među knjigama

Milena je rođena u dalmatinskom gradu Trogiru gde je njene roditelje, oca pravnika koji je radio kao „tajnik“ - sekretar brodogradilišta i majku ekonomistu, profesora u srednjoj školi odvela činjenica da nisu želeli da stanuju sa roditeljima kada su se, početkom pedesetih godina venčali u Beogradu. Nakon kratkog boravka u Splitu gde je rođena njena starija sestra, porodica je prešla u Trogir, ali im je kao osobama sa razvijenim kulturnim potrebama taj ljupki gradić ubrzo postao tesan. Nakon tri godine porodica se preselila u Aranđelovac, zatim u Beograd u kome je posle srednje škole, na fakultetu na kome danas predaje, Milena završila ono što danas zovemo menadžmentom u kulturi.

- Moji roditelji su se upoznali za vreme Drugog svetskog rata na bibliotečkom kursu Milice Prodanović u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu. Spojila ih je ljubav prema knjizi, oboje su znali napamet celu antologiju poezije Bogdana Popovića. Odrasla sam u kući krcatoj knjigama u kojoj je mnogo čitano i razgovarano o književnosti. U mom detinjstvu stalno je nestajalo struje, a te mrakove pamtim kao radosne prilike da nam pričaju priče i recituju. Ipak, najlepše slike iz detinjstva vezane su za Aranđelovac u kome smo živeli do moje 11. godine, na te prelepe parkove, mir i bezbrižnost. Tinejdžerske godine u Beogradu obeležila je izviđačka četa „Mihajlovac“. Svake godine organizovali smo tabore po celoj Jugoslaviji, spavali u šatorima bez dna, često nas je samo prekrivač delio od kiše, ali bilo je divno. Roditelji nas nisu usmerili prema sportu, jedino čime iz te oblasti vladam je veslanje koje sam naučila u zrelim godinama, pa povremeno idem i na raftinge, i veslam kad god odemo na Adu Međicu gde imamo sojenicu i splav.

Zadatak univerziteta je da prenosi znanje i veštine; koliko on studente motiviše na kritičko, slobodno mišljenje iz koga takođe izvire kreativnost?

- U tome je suština, fakulteti i univerziteti moraju da daju više od znanja i veštine, jer ona u krajnjoj liniji zastarevaju ili postaju nepotrebna. Univerzitet treba da stvara intelektualce, ako ste nekoga podučili da razvija mišljenje – analitičko i kritičko, pomogli ste mu da opstane i učestvuje u stvarnosti. Ovaj fakultet i ceo Univerzitet umetnosti ima male studentske grupe, a time i mogućnost i vreme da im dajemo individualizovane zadatke i da čujemo njihovo mišljenje. Tako je bio koncipiran i kada sam ja bila student, kada se u Evropi još nije radilo tako.

Imali smo mnogo prakse: već od prve godine snimali smo filmove, radili na radiju, bili novinari i do kraja studija uspevali smo da saznamo čime želimo da se bavimo. Kritičko mišljenje zavisi i od profesora. Pogledajte ovu knjigu „Uvod u studije medija“... Ogromna je, ali svi studenti znaju da ih neću pitati ni jednu činjenicu iz nje. Besmisleno je da se uče činjenice, na kraju i one zastarevaju. Knjiga je podsetnik, oslonac u ovladavanju pojmovima, a onda isključivo razgovaramo o temama i problemima.PageBreak

Lični marketing kratkog daha

Šta kažu istraživanja: da li se danas u Srbiji znanje, informisanost, energija i ambicija penju na skali društvenih vrednosti?

- Ne, više se poštuje poznavanje određenih veština. Od 90-tih počelo je da se širi mišljenje da znanje nikome nije potrebno, da mogućnost konceptualizacije i kreativnost nisu važni, da je najvrednije što imaš tvoj address book, dakle tvoji kontakti, posebno ako su u njemu brojevi političara, novinara, sponzora... Tradicionalne vrednosti i vrline na skali opštih vrednosti danas su, nažalost, potpuno zanemarene.

Mnogo se govori o važnosti self marketinga. Šta je najvažnije što neko ko nije javna ličnost treba da zna da bi osmislio lični marketing... i zašto to treba da čini?

- Prema tome sam uvek imala pomalo ironičan stav. Istina je da sam morala da naučim svoje studente kako da naprave lični marketing da bi dobili posao, da bio njihov projekat bio prepoznat od različitih naručilaca. Skeptična sam prema kursevima za self marketing na kojima se daju recepti za tu veštinu. Ja ih sve poznajem, i mislim da su kratkog daha. Oni važe u ovom trenutku ili su vezani za određenu kategoriju, ali u drugom trenutku i drugim okolnostima više ne važe.

Međutim, ono što naša kultura nema, a američka ima i to na dobar način su - samospoznaja i priznavanje sopstvenih vrednosti. Upoznala sam mnogo studenata koji su u osnovnoj i srednjoj školi uveravani da ništa ne znaju, da su nesposobni, da im je jedini izlaz da naprave lažni marketing. Kad pitam nekoga da li recimo govori francuski on kaže da je učio, ali da ga ne zna, jer mu je valjda profesor francuskog stalno govorio da pojma nema, samo zato što nije briljantan. Onda mu ja dam tekst i ispostavi se da on može da ga pročita i razume o čemu je reč. Dakle, umesto „učio sam, ali ga ne govorim“ trebalo je da kaže istinu: „poznajem francuski toliko da čitam i razumem“. Treba da vrednujemo sebe objektivno, to je takođe rad na ličnom marketingu.

U svetu u kome je agresivno nadmetanje sve više promovisano kao vrhunska vrednost, kakve šanse za uspeh ima onaj ko je izabrao da tihuje, diše, meditira, hrani se biljkama i vežba jogu?

- Ima velike šanse za uspeh u svom okruženju, a ja verujem da je najveći uspeh čoveka da ga njegovo okruženje doživljava kao prijatnu i značajnu osobu. Jedna od osnovnih ljudskih potreba je ona da budemo ugledni, što ne znači slavni, da nas svi znaju, nego da nas poštuju u zgradi u kojoj živimo, u firmi u kojoj radimo... Čini mi se da su čitaoci Sense onaj krug ljudi koji pomažu sebi tako što su podrška drugima. Jedna od najvažnijih stvari je - osloboditi vreme da slušate druge. Često je dovoljno samo da pokažete razumevanje za drugog. Address book može da vam bude debljine romana ili „Žutih strana“, ali mislim da se uspeh u životu meri onim koliko prijatelja imate.

Koji su vaši načini da se odmarate i regenerišete? Šta osim posla ume da vas obraduje i nasmeje?

- Imam privilegiju da radim posao koji izuzetno volim, koji podrazumeva brojna putovanja. Osim toga, stalno upoznajem nove generacije mladih ljudi, što znači stalne nove inspirativne krugove i mnogo smeha. Imam veliki krug prijatelja i to smatram svojim bogatstvom.