Čovek može sve što hoće

Hirudina! Neko ko u rečniku ne proveri šta ova lepa reč znači, mogao bi detetu dati ime malenog parazita, koji ima pet pari očiju i tri vilice, a u svakoj 99 zuba. Međutim, dr Natalija Gušlo–Petrić, jedini sertifikovani stručnjak u našoj zemlji za oblast hirudoterapije (lečenja pijavicama), vidi ih kao „vanzemaljce“ s posebnom vrstom energije, govori o njima s poštovanjem. Pijavice se oglašavaju zvucima sličnim onima koje proizvode delfini (omiljena živa bića oba aktera ovog intervjua) koje mi ne čujemo, a snimljeni su oscilografom.

Lekovitost pijavica, u stvari, ne dolazi zbog onoga što nam uzimaju (krv), nego zbog onoga što nam tom prilikom daju...?

„Kada se na telo pacijenta stavlja pijavica u zoni koju određuje lekar, a koja odgovara određenim akupunkturnim tačkama i energetskim meridijanima, ova pametna životinjica nepogrešivo pronalazi biološki aktivnu tačku, prilepi se svojim zubićima baš na to mesto i na njemu izaziva mehanički nadražaj, što pruža efekat sličan akupunkturi. Ugriz nije bolan, podseća na ujed komarca. Pljuvačka pijavice sadrži oko 500 fermenata koje u toku četrdesetak minuta ona ubrizgava u krv pacijenta, a najpoznatiji je hirudin, moćni antikoagulant koji se koristi u lečenju kardiovaskularnih bolesti.

Hirudin sprečava zgrušavanje krvi, a njegovo delovanje dopunjuje gemetin, koji rastvara zgrušenu krv, što znači da pomaže u sprečavanju infarkta (insulta), kao i u rastvaranju opasnih trombova u organizmu. Pokazalo se da se posle terapije pijavicama povećava rast nervnih ćelija (što pomaže lečenju pacijenata posle izliva krvi u mozak), smanjuje se otečenost, deluje na priraslice, povećava se lokalni imunitet, mikrocirkulacija i dotok krvi u organe i tkiva. Tkivo dobija više hranjivih materija i kiseonika i tako podmlađuje organizam. Dug je spisak tegoba kod kojih terapija pijavicama daje izvanredne rezultate: leče se problemi sa cirkulacijom, visokim pritiskom, glavoboljom, proširenim venama, hemoroidima, upale žučne kese, jetre, pankreasa...

Primećeno je da se posle terapije pijavicama, kod pacijenata obolelih od reumatoidnih bolesti i osteoartritisa, smanjuju bolovi u mišićima, ublažava jutarnja ukočenost, a pokretljivost zglobova postaje bolja. Ruski vojni lekari pijavice su koristili u lečenju teških ranjenika i za spasavanje udova od amputacije. Savetuje se da se koriste 45 dana pre i posle bilo kakve operacije, jer imaju neverovatan regenerišući efekat. Lekari ih koriste kako bi se uklonila krv koja se nakuplja ispod transplantanta kože kod osoba sa opekotinama, za obnavljanje cirkulacije u venama, a skoro su nezamenjive u obnavljanju krvotoka posle ugrađenog bajpasa. To je pomoćna terapija koja ne isključuje druge metode lečenja, već ih uspešno dopunjuje.“PageBreak

Alternativa na katedrama Rusije

Kako ste se, pored tri specijalizacije, odlučili i za hirudoterapiju?

„Hipokrat je rekao: Reč leči, a ono što ne leči reč, leči vatra, što ne leči vatra, leči nož. Lekar mora da zna mnogo toga, pre svega da proceni kako da se postavi prema svakom pacijentu, mora da poznaje više vrsta dijagnostike i metoda lečenja. Tek tada je kompletan lekar, može zaista pomoći ljudima i pronaći uzrok njihovih tegoba, čak i kada medicinske analize pokazuju da je, navodno, sve u redu. S pijavicama me je, dok sam živela u Rusiji, upoznala jedna lekarka urgentne medicine.

I sama sam, u prvi mah, imala otpor, ali kada sam upoznala pacijente na kojima su primenjivane i rezultate, benefite koje su od hirudine imali bila sam impresionirana. Moja majka, koja pripada generaciji klasičnih lekara, bila je protiv mog izučavanja akupunkture, homeopatije i hirudoterapije, ali je promenila mišljenje kada sam joj upravo ovim alternativnim metodama otklonila tegobe koje nisu uspela da reše zvanična medicinska sredstva, iako uvek ponavljam da ni pijavice, kao i ništa drugo nisu čaroban štapić i da moderna medicina olakšava patnju i to je njen ogroman doprinos koji stalno treba imati u vidu.“

Medicinska Akademija Rusije, koja je inače veoma otvorena prema alternativnim načinima lečenja, izvršila je obimna istraživanja o delovanju hirudine...?

„Na skoro svim medicinskim fakultetima u Rusiji postoje katedre alternativne medicine. Lekari svoje pacijente rado upućuju homeopatima, akupunkturolozima... Mnogi lekari su, osim zvanične, završili i specijalizacije iz alternativnih grana medicine. Vrše se brojna istraživanja iz svih oblasti za koje se veruje da pokazuju rezultate u lečenju i o tome se pišu naučni radovi.

Ministarstvo zdravlja Rusije priznalo je hirudoterapiju kao zvaničnu metodu lečenja koja se izučava na medicinskom fakultetu, pijavica je zavedena u registar lekovitih sredstava i može se nabaviti u apotekama u slobodnoj prodaji… Jedan manji zdravstveni centar u Rusiji, primera radi, mesečno „trebuje“ od 3.000 do 5.000 pijavica. Na farmama se one izgladnjuju i tako pripremaju za terapeutsku ulogu. Neke mogu bez hrane da prežive i dve godine. Postoji oko 400 vrsta, ali samo tri mogu da se koriste u lečenju. Pre 20 godina ustanovljena je i Svetska organizacija hirudologa, a 1991. održan je prvi kongres posvećen korišćenju pijavica u medicini.“PageBreak

Pijavice protiv celulita

Koji su efekti terapije pijavicama u kozmetologiji, što je danas svetski hit u mnogim zapadnim zemljama?

„Postoje razrađeni programi za podmlađivanje kože, smanjenje celulita. Pijavice mogu zameniti skalpel plastičnog hirurga, jer povećavaju mikrocirkulaciju, limfnu drenažu, prokrvljenost kože i tako daju efekat liftinga. Pripomažu smanjenju keloida, ožiljaka, a fermenti koje luče u koži izazivaju raspad starog kolagena i zamenjuju ga novim, elastičnim, što se vidi kao efekat liftinga i smanjenja bora već posle tri–četiri terapije.

Hirudoterapija je najefikasniji metod u borbi protiv celulita. Dva fermenta koja poseduje pijavica — hialuronidaza i lipaza pomažu raspadu hijaluronske kiseline i masnoća. Fermenti uklanjaju „narandžinu koru“, pa koža postaje elastična, zategnuta, mlada i lepa. Najvažnije je da ne podmlađuju samo jedan deo tela, one poboljšavaju cirkulaciju, normalizuju endokrini sistem, daju pozitivnu energiju. Ja ih ne doživljavam samo kao „eliksir mladosti“, nego i kao „eliksir mudrosti“, zato što nam pomažu da živimo zdravo, harmonično i srećno.“

Kako ste živeli i odrastali u Sankt Peterburgu?

„Moj otac je bio vojno lice, oficir podmornice, majka lekar. Iako su oboje iz Sankt Peterburga, ja sam se rodila u gradiću Severodvinsku na Belom moru (deo Severnog ledenog okeana), zato što je moj otac tamo učestvovao u izgradnji podmornica. Tamo smo živeli šest godina, a moja mama me je kao pravi lekar čeličila kupanjem u hladnoj vodi, sladoledom na -30 stepeni C. i upućivanjem na atletiku. Zahvalna sam joj na tome, jer sam naučila da se borim i ne samosažaljevam u teškim trenucima koji su usledili. Nakon toga smo se vratili u Sankt Peterburg u kome su živeli i moja baka, koja je bila operska pevačica, i deda koji je bio oficir. Tu sam završila srednju školu i fakultet. Moja mama i danas živi u tom prelepom gradu, ali nam često dolazi u goste, a i mi s velikom radošću odlazimo tamo.“

Šta vas je dovelo u Beograd?

„Ljubav. Bila sam na postdiplomskim studijama i predavala na Medicinskom fakultetu. Morala sam na operaciju krajnika. Ležala sam u bolnici i jednog dana s poznanicom iz Beograda u posetu mi je, sasvim slučajno, došao i Nebojša Petrić, moj budući muž koji je u Rusiji radio kao građevinski inženjer. Rodila se ljubav i ja sam se 1991. sa njim preselila u Beograd, nostrifikovala diplomu i odmah se zaposlila u Ruskom centru narodne medicine, (kasnije sam radila i u drugim centrima) praktikujući akupunkturu, kvantnu medicinu i homeopatiju. Na početku je bilo teško, jer je sve drugačije od onoga kako sam pre toga živela, ali je postalo lakše kada sam iskreno zavolela Srbiju i od tada znam da vas može voleti samo ono što vi volite. Moj muž je ovde nastavio da se bavi svojim poslom. Godine 2000. je poginuo u saobraćajnoj nesreći i ja sam se našla u nezamislivo teškoj situaciji: bez novca, s troje dece, najmlađoj ćerki je bilo samo dve godine. Muž i ja imali smo posebno blisku vezu i posle njegove smrti odlučila sam da završim sve što je započeo, uspela sam u tome i zato sam zahvalna Bogu. U toku svog, ne baš kratkog života, shvatila sam da nam Bog daje samo onoliko tereta koliko možemo da podnesemo, ali traži od nas da se razvijamo. Ako to prestanemo — prestajemo da živimo.“PageBreak

Čovek je energija koja hoda

Kako postižete taj stabilni nivo optimizma, hrabrosti i odlučnosti?

„Kontrolom svojih misli. Kada me pacijenti pitaju zašto se baš njima nešto dešava, kažem: Zato što je vreme da zastanete i zapitate se šta je zaista život. To je poklon i  sutra ga možda neće biti. U mom životu je bilo mnogo teških trenutaka, ali sam i tada razmišljala na sledeći način: Okej. Nemaš para za kiflu, ona ti i ne treba, činjenica je da su zdraviji oni koji malo jedu — nemaš auto, svuda ideš peške — dobro, zato si tako vitka. Čovek, i kada ima mogućnosti, ne sme sebi da dozvoli sve, jer iz toga lako može da se sklizne u prezasićenost i dekadenciju. Ako svakog dana imate u kući tri kilograma čokolade, ona prestaje da vam pričinjava zadovoljstvo: ponekad, kad se uželite nečega, pa to sebi i date — to zaista postaje deo sreće. A najvažniji izvor sreće je priroda.

Ja sebi ne dozvoljavam da zapadnem u depresiju, a to postižem aktivnim životom: očuvanjem svoga zdravlja, pravilnom ishranom, bavljenjem sportom i svojim mislima. Ne dozvoljavam sebi da se plašim, jer ako strahujete znači da ste zaključali svoj život, da ga ne živite. Nisu svi naši dani dobri, neko nas je, na primer, svesno ili nesvesno povredio — pa šta! Mi nikoga ne možemo da promenimo, samo sebe, svoj odnos sa njim i odnos prema toj situaciji. Mi, naravno, moramo da se bavimo i mnogim banalnostima: da plaćamo račune, bavimo se administracijom, zarađujemo za život, ali je čovek pre svega i iznad svega energija koja hoda i dužan je da se razvija. Mantra koju ja predlažem svojim pacijentima je: „Danas mi je bolje nego juče“. Kada u to uverimo svoj unutrašnji kompjuter, i naša laboratorija se pokreće na toj frekvenci.“

Koje su najvažnije poruke koje prenosite svojoj deci?

„Moje tri ćerke (jedna studira, druga ide u srednju školu, treća u osnovnu) i ja živimo veoma aktivno: svakog vikenda na hipodromu jašemo, najstarija se bavi mačevanjem, svi skijamo, plivamo, sviramo klavir (ja i gitaru) i mnogo pevamo. Ja zaista uživam u kuvanju i strašno volim svoj posao shvatajući da je život danas, sada, i u svemu što me ispunjava učestvujem stopostotno. Znam, zaista, da život čine male stvari. I ja imam melanholične trenutke, ali sam svesna da sve što mi se dešava, mora da se desi.

Besmisleno je bežati od nedaća, ono što jeste važno je da naučimo da prođemo kroz njih, a da nas one ne sagore. Ako nam to uspe, prelazimo na novi, viši stepen. Moj zadatak je da svoje ćerke osposobim da žive u ovom svetu. Učim ih da imaju radne navike, da odrede ciljeve i koračaju prema njima. Da ono što započnu moraju da završe. Da u prvoj polovini života mi stvaramo svoje ime, a u drugoj polovini naše ime radi za nas. Da u budućnosti moraju imati svoje profesije i svoj novac. Da budu žene, da nastoje da uvek budu doterane i da vole sebe i svaki deo svoga tela. Da upoznaju sve male veštine vezane za kuću, koja je gnezdo čovekovo. Da nauče da pripremaju hranu i da to rade s ljubavlju. Da sve što rade, rade srcem, uživajući u tome, jer samo tako mogu da osete lepotu života i da budu srećne. Da čovek može sve što hoće, pa ću ja tako da ostvarim svoje male snove: da plivam s delfinima, da čujem „Travijatu“ u milanskoj „Skali“, da prisustvujem balu u bečkom Schönbrunnu.“