„Ozbiljna i zavodljiva, mudra i naivna, odlučna i nenametljiva, sigurna i ranjiva, posvećena ljudima, a usamljena...“ krokiju kojim je jednom prilikom opisana pozorišna rediteljka Ivana Vujić mora se dodati i topla i sugestivna, dok zagovara život velikog intenziteta. Uvek je u crnom s dve snažne crvene nijanse, od kojih je jedna uvek ruž na usnama. Takav styling je njena uniforma, „školska kecelja“ u kojoj se dobro oseća.

„U mom životu ne postoji prosečan radni dan. Krećem rano od kuće, ceo dan imam posla, pa i uveče moram da budem prikladno odevena. Od svakog dana očekujem da me iznenadi, ali čovek mora da se kreće da bi se to desilo. U nekoj situaciji dobija, u drugoj gubi, ali to je baš onako kako treba da bude. Svet je uplašen od gubljenja, a to nije nikakva tragedija. Kada preživite nešto teško, od toga dobijete veliku snagu, svest da, ako ste preživeli jednu teškoću možete i druge“, kaže naša sagovornica.

Ivana Vujić, rediteljka i profesorka Fakulteta dramskih umetnosti, jedna je od najkontroverznijih i najuspešnijih pozorišnih reditelja savremenog srpskog teatra. Ona je reditelj u pozorištu i u životu. U oba slučaja je ekscentrična: ne poštuje pravila, ne sledi nijednu školu i ne sluša savete. Sebe ne doživljava kao umetnika tvrdeći da je običan majstor, „izvođač umetničkih radova“. Uvek na ivici ekstravagancije, u stalnom traganju za modernošću i u osluškivanju svetskih kretanja, ova rediteljka je na scenama Srbije, Slovenije, Nemačke, Italije... postavila 85 predstava i postala sinonim za modernost, nov i nekonvencionalni dramski izraz. Osnivač je i direktor Beton hala teatra. Dok režira nalazi se u nekoj vrsti groznice, uvek se oseća kao da radi prvi put, kao šaman koji će iz svojih glumaca da izvuče nešto novo, nešto što ni oni sami nisu svesni da poseduju. I uvek ima veliku tremu. Ima ćerku Helenu od deset godina koju je rodila u braku s Radoslavom – Rašom Komincem, pesnikom i proznim piscem.

„Život ne mora da bude samo lep, spremna sam na svaku vrstu iskušenja i zahvalna za svako koje me snađe i kroz koje ću prolaziti“ - zvuči ili kao iskaz nekoga ko nije bio suočen s velikim iskušenjima ili kao stav veoma hrabre osobe? “


„Iskušenja su naporna, ali su dobra jer su veliki životni mečevi. Ona nas suočavaju sa životom kakav stvarno jeste svojoj autentičnoj surovosti, jer on nije poslastičarnica jeftinih slatkiša. Istina je da nas ono što nas ne uništi osnaži, zato što proširi naše osetljivosti pa sve možemo da pogledamo sa još nekih strana. Problem savremene civilizacije je to što ona izbegava iskušenja, život se izmestio iz stvarnosti koja je postala dekor nekog spektakla. Ljudi ne znaju šta im fali, jer je naizgled sve tu: sve mašine koje mu olakšavaju život, šoping molovi, hoteli s pet zvezdica i all inclusive usluge... Ono što im fali je, u stvari, slobodno predavanje životu i podnošenje bez straha svega što on donese. Lepota života počinje od velikih napora, a podnošenje donosi uspenje. Svaki čovek ima dobrog u sebi i ume da uzvrati velikom ljubavlju i entuzijazmom, samo treba verovati u njega. Uvek kažem da, kada nam je pomoć potrebna ona možda neće doći od nekoga ko je moćan, nego od onoga ko ima veliko srce. Važni ljudi, u velikoj buci događaja u kojoj se po pravilu nalaze, ne umeju da odrede prioritete, a obični ljudi shvataju da je pomoći drugome veoma važno i da pomažući nekome, u stvari, spasavamo sebe.“

Verujete, takođe, da podnošenje gradi dostojanstvo čoveka?

„Kada se pitamo o smislu života, do odgovora, recepta, sigurno nećemo doći, možda samo do dijagnoze. Ne mislim da on mora da bude samo lep. Velike krize, preokreti, bol – sve to pripada životu i gradi njegovu punoću. Bez obzira na veliku surovost i tegobu života, čovekova dužnost je da prostor svog vremena koji ima pred sobom, a svako ga ima, ispuni stvaralačkim radom. To se odnosi i na rad krojača, obućara, frizera, konobara... svako ima šansu da radeći vodi dostojanstven život u kome će voleti, radovati se, patiti i podnositi život. U podnošenju je dostojanstvo čoveka. Jasan primer za to imamo u slikama iz Japana jer vatrogasci, inženjeri i svi drugi koji rade na tim nuklearnim postrojenjima odlaze tamo da se žrtvuju. S kakvim samo dostojansvom oni započinju svoj dan! To podnošenje u svačijem životu, ma koliko nam se život činio pun nepravdi i napora, nije nikakvo unižavanje, nego herojski čin zato što to znači da ste razumeli život, prihvatili ga takvog kakav je. U tome smo svi jednaki, kao što smo i u životnom kraju svi jednaki.“

PageBreak

Ljubav je beskrajan trud

Šta sve podrazumeva ljubav u vašem poimanju?

„To je nemoguća kategorija, jer ju je veoma teško ostvariti, mi ne znamo šta je to jer se ne da definisati, a kad dostigne svoj vrhunac postaje svoja negacija. Za ljubav bi se moglo upotrebiti slično objašnjenje koje sam dala za život: to je beskrajan trud u nemogućim uslovima za koji se ne traži nikakav rezultat. Na kraju Čehovljevog komada Galeb postoji susret, tada već uspešnog pisca Trepljeva i Nine Zarečne, njegove velike ljubavi koja, za razliku od njega, nije mnogo uradila za svoju karijeru, ostala je provincijska glumica, umrlo joj je dete i ostavio ju je ljubavnik. Dok on očekuje da ga ona voli i ostvari njegove fantazije, ona mu, nakon svega što joj se desilo kaže – da i dalje voli svog ljubavnika koji ju je duboko ranio. Trepljev shvata da, bez obzira na to što je u karijeri mnogo postigao, u životu nigde nije mrdnuo, a Nina Zarečna, kojoj su se desile strašne stvari i koja je sve izdržala, postala je mnogo jača i ozbiljnija ličnost od njega. Shvatajući da je promašio put, da je prihvatanje trpljenja bez roptanja, kao integralnog i važnog dela života nešto mnogo snažnije nego dobra karijera, on prekida sve i ubija se.“

Po duhu je na oca, po čvrstini i izdržljivosti na majku. Odrastala je kao jedinica dr Aleksandra Vujića i naučne radnice dr Drinke Vujić, a kasnije je njen otac u drugom braku dobio još dvoje dece. Rođena je u Dalmatinskoj ulici u Beogradu, a detinjstvo provela u Botaničkoj bašti, koja u to vreme nije bila uređena kao danas, ali je razbarušenost tada divljeg parka imala svoju lepotu i šarm. Njena majka je poticala iz stare i bogate beogradske porodice koja je prošla sve nevolje propasti u vremenu koje su zauzeli pobednici u Drugom svetskom ratu. Oduzeto im je sve, od imovine do prava glasa. Njenoj majci, ćerki državnog neprijatelja, nije bilo dozvoljeno da upiše medicinu, ali je ta snažna i pametna žena upisala stomatologiju i kao najbolji student kasnije ostvarila svoju želju prešavši na medicinu. Oboje su, kaže Ivana, bili dobri ljudi koji su joj dopuštali da istraži, da proba sve što želi, u tome je niko nije ograničavao, niti pokušao da joj usadi svoje misli.

Sa 13–14 godina pošla je u slikarsku školu u Šumatovačkoj ulici spremajući se da upiše likovnu akademiju. Za izbor njene profesije presudna je bila jedna noć u „Ateljeu 212“ – kada je Zoran Radmilović, igrajući kralja Ibija, lucidno improvizujući, produžio predstavu koju je Ivana gledala više od sata. Tada je prvi put videla kako izgleda otvoren energetski prostor za gledaoce koji je stvorio jedan glumac. Izašla je s nje izmenjena, impresionirana i zbunjena. Znala je da je to ono što treba da radi, upisala je FDU i nikada nije posumnjala u svoj izbor. Van Akademije postojao je Beograd njene mladosti – Studentski kulturni centar koji je sredinom 70-ih bio fenomen: centar kulture ne samo Beograda, nego i celog regiona.

PageBreak

Večna mogućnost neočekivanog

„Stigla sam tamo krajem sedamdesetih, s 14 godina, i osećala se kao da sam u nekom zbegu benevolentnih ljudi. SKC je imao zanimljivu istoriju, bivši dom UDB-e postao je odjednom prostor za ogromnu količinu programa koji su se odvijali od jutra do kasno u noć: paneli, diskusije, izložbe, koncerti... praveći otvor u pakovanju koje se zvalo realni socijalizam.

Na celom prostoru bivše Jugoslavije i naravno u Beogradu postojao je krug umetnika koji su stvarali autentična i iskrena dela iz svih mogućih oblasti: muzike (novi talas), poezije, likovne umetnosti (konceptualisti), koji su se s velikom snagom i žarom trudili da budu drugačiji, dar se pojavljivao na najrazličitijim mestima. Protok: Beograd–Zagreb–Ljubljana, ta mobilnost imala je ritam života u kojoj su se pojavljivale brojne zanimljive ličnosti: Raša Teodosijević, Marina Abramović, Lazar Stojanović... Mladih, darovitih, osetljivih ljudi ima uvek, a Beogradu sada treba prostor u kome bi oni pokazali svoju autentičnost i osetljvost.“

Rekli ste da su vas uvek najviše zanimali ljudi i ljudsko ponašanje – doživljavate li pozorište kao mesto gde možete da radite male prepravke života i sveta u kome živimo?

„Oduvek sam volela da sedim i posmatram ljude, šta rade i kako se ponašaju. To je za mene bio i ostao najveći izazov. Ljudsko ponašanje je zapravo pozorište i nije čudo da se time bavim i kao profesijom. Ja se u pozorištu bolje snalazim nego u životu i zato sam ga tako prigrlila. Uverila sam se da je pozorište sredstvo kojim možete da promenite energiju drugih ljudi. Volim da pozivam na predstave poznanike, prijatelje, prodavce, komšije, nepoznate ljude, a uverila sam se mnogo puta da su oni posle predstave drugačiji, da su prečistili svoju energiju. To se dešava i nakon velikih iskušenja, samo što tu priliku ljudi često ne iskoriste.“

Za vas su se uvek vezivale alternativna multimedijalnost, eksperiment... šta vas to u vama tera da radite mimo toka, da pratite nove puteve?

„Na početku sam naivno, detinje mislila da ću ja uspeti da promenim main stream. To je bilo glupo, jer je on main stream baš zato što se ne menja. Radila sam i u velikim državnim teatrima, ali sam tražila načine da otvaram i neke nove kutije. Titraji se najčešće pronalaze tamo gde ih ne očekujete, a to se postiže kretanjem. Susret visokog profesionalizma s nekim neočekivanim energijama je moja autentična potreba. Verujem da uvek postoji mogućnost za nešto neočekivano koje će doći s neke nove, neuobičajene strane.“

Vi, u stvari, živite od svoje mašte u bukvalnom i metaforičnom smislu, čini se kao divan način da se živi život?

„To ima svoju cenu jer ste malo u životu, a više u onom što radite. Čini mi se da bih taj odnos rado zamenila, ali možda to ne bih podnela.“

Koji su vaši životni prioriteti, šta je vaša najdragocenija imovina?

„Sam život. Takav kakav je. Sve drugo, čas ga ima, čas ga nema. Nisu moja imovina, ali su strašno važni ljudi koji dolaze posle nas. Treba da uživamo u njima, da im damo dovoljno pažnje da bi se razvili u što bolje osobe, a to je veoma osetljiv posao. Naša zemlja ima veoma dobre resurse u ljudima. Ministarstvo za omladinu je strašno važno da bi podržalo i motivisalo potencijale koji među nama postoje. Svako dobro, nežnost i poverenje ima šanse. Ako nepoznatom čoveku učinite dobro, to ne može da ode negde, da nestane. Moram da dodam – kao ni zlo.“

Kako balansirate kao roditelj: između želje da svoje dete sačuvate od rošavog lica sveta, a da joj istovremeno razvijete i sačuvate nadu i veru u život?

„Nemam želju da je sačuvam od života, samo se trudim da stekne razna iskustva i znanja, a šta će ona s njima, nije na meni. Ali uvek glasam za to da iskustava bude dosta, jer ona znanjima daju snagu, onda bivaju ispravna i mogu da se pokreću.Trudim se da svakog trenutka bude svesna kako ja njeno srce primećujem, poštujem i volim, da veruje u život i dobrotu.“

Kako još, osim pozorištem, gradite, bojite, punite, osmišljavate svoj život?

„Trudim se da to činim ljubavlju i dobrotom. To jedino ima smisla, negovati ono čega je danas tako malo. Pogledajte bilo koje novine i videćete gde smo danas. To je smisao: u besmislu verovati u smisao ljubavi. Ne znam da li sam stručnjak za te teme, po rezultatima se ne bi reklo, ali učim. Ja sam ponavljač, možda ću u svojoj 99. položiti taj ispit. Kult mladosti koji nam se tako agresivno imputira je besmislica. Zaboravljamo da mlad čovek celog života uči kroz iskustva, a da star čovek zna tajnu života. Život je sam po sebi beskrajno uzbudljiv – u dobru, patnji, ljubavi, nevoljama... Nikada ne smemo da zaboravimo da smo počastvovani činjenicom da smo dobili priliku da živimo, da smo od tolikih mogućnosti baš mi izvukli te lozove. Biti rođen i umreti je kretanje – onako kako bude određeno. Kada to znamo, moramo imati dostojanstvo u podnošenju života.“

Kroki za CV

Ivana je rođena 1959. u Beogradu, gde se školovala i završila pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Potom se usavršavala u Parizu na Sorboni, u Institutu za pozorišna istraživanja i u umetničkoj školi u Njujorku. Kao reditelj postavila je 85 pozorišnih predstava po tekstovima Šekspira, Vebstera, Sartra, Beketa, Joneska, Sterije Popovića, Ace Popovića...

Bila je umetnički direktor Bitef Teatra od 1990. do 1997. godine, selektor pozorišnog programa Belefa, osnivač Fringe urbanog festivala. Osnovala je Beton hala teatar, prostor u kome studenti i mladi ljudi imaju mogućnost da probaju nemoguće. Jednom od najvećih nagrada smatra priliku za rad s decom sa posebnim potrebama i rad sa studentima na Fakultetu dramskih umetnosti. Govori engleski, nemački i francuski jezik.