Pravac koji zacrta srce

Kada je, 2010. godine na RTV-u pokrenula emisiju Kosmos (KoSmoS) njen autor i voditelj Nina Martinović je verovala da ovde postoji dovoljan broj ljudi koji znaju da je materijalna stvarnost nedovoljna da nas trajno učini srećnima, onih koji se okreću sebi u želji da shvate ko smo mi i šta je cilj našeg boravka na planeti Zemlji. Kosmos je uspeo da izbegne akademizam, pa iako nije uvek imao ujednačen kvalitet gostiju, sve ovo važne, ali komplikovane teme prezentovane su na stručan, zanimljiv, ali i razumljiv način. U 56 emisija serijala Kosmos Nina je razgovarala sa preko sto sagovornika: lekara, naučnika, istraživača, pronalazača, učitelja i profesora, predavača različitih tehnika samorazvoja, sveštenika, kvantnih fizičara, književnika, filozofa, inženjera, astrologa, sociologa... Emisija koja je prevazišla okvire frekvencije koju pokriva nedavno je ukinuta iz straha da bi teme koje obrađuje  "mogle da skliznu u mistiku".

U šta verujete, čime se hrabrite u teškim trenucima?

"Verujem pre svega u dobrotu i s tim uverenjem živim otkad znam za sebe. U nekim fazama sam pokušala da od njega pobegnem, jer mi se tada činilo da se dobrota "ne isplati", međutim, svaki put sam se vraćala ideji da ona na kraju ipak pobeđuje, samo što to ponekad ne možemo da vidimo odmah, potrebna nam je vremenska distanca. Verujem u veliku, opštu, univerzalnu ljubav u koju ulazi pojam ljubavi prema sopstvenom biću, ali i prema drugima i svemu što nas okružuje. Kad čovek nauči da tako voli, ljubav mu se vraća na najneverovatnije načine. Ono čime se hrabrim kada je teško je svesnost da je sve prolazno. Posle prvobitnog parališućeg šoka zbog iznenadnog, tragičnog gubitka voljene osobe u novembru prošle godine, uz pomoć bliskih ljudi sam uspela da povratim dah i veru u neki viši smisao života, nama trenutno teško shvatljiv. Bilo je potrebno mnogo snage da u sebi negujem zahvalnost što sam skoro šest godina imala predivnu ljubav, a ne očaj što sam je izgubila. Teško je bilo ne podleći besu jer Attila je otišao tako mlad, tek je ušao u četvrtu deceniju života, ali spoznala sam da je dao i meni i svim ljudma s kojima se sreo ono što je tebalo da pruži. Naučila sam od njega mnogo toga o iskrenoj ljubavi, dobroti, davanju, slobodi, nežnosti i o umetnosti, na najlepši mogući način. I znam da sve ima smisla, čak i kada je ovako bolno. Sada kada ga više nema, imam odgovornost da nastavim da živim onako kako sam od njega naučila i da, dok sam tu, ovaj svet učinim za nijansu boljim mestom za život."

PageBreak

Realni izvor sreće

Nina je odrasla je u mačvanskom selu divnog imena koje asocira na noćnog leptira ljubičastih krila, sunce koje zalazi za polje, miris pokošenog sena i hor gugutki: Salaš Noćajski. Tu je naučila sve prve važne lekcije. Kada su joj se roditelji razveli s majkom i bratom otišla je da živi u Sremsku Mitrovicu, ali su nastavili da se vraćaju u selo lepog imena svakog vikenda i raspusta. Njen otac je osnovao novu porodicu iz koje ima ćerku, a svi su do danas zadržali dobre odnose i duboku povezanost. U Sremskoj Mitrovici je završila osnovnu i srednju školu, a engleski jezik i književnost diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

"Mama je bila medicinski radnik pa me je zdravlje oduvek zanimalo, a uz to se u lokalnom pozorištu u Sremskoj Mitrovici amaterski bavila glumom. I ja sam joj se pridružila, pa smo u nekim predstavama zajedno igrale. Osim toga pevala sam u horu "Sirmium Cantorum" i osnovala plesnu grupu "Zvezdice". Tata je bio prosvetni radnik i muzičar, od njega sam nasledila ljubav prema sportu i muzici i bezgraničnu ljubav prema prirodi, koja se, kako godine prolaze u meni sve više razvija. Kad mu odem u posetu, pokazuje mi koliko je koje drvo staro, šta je kada rodilo, koju je voćku nakalemio... namera mi je (ne samo želja) da se tamo vratim - da napravim ekološku kućicu i da tamo živim s onima koje volim. Mislim da dolazi vreme u kome ćemo živeti u većim zajednicama na zemlji i od zemlje, da sâm ili u paru čovek više neće moći da živi kvalitetno. Verujem da ćemo se umeriti u svojim potrebama, jer je sreća koja dolazi iz materijalnih stvari kratkotrajna i stalno traži sve više da bi bila nahranjena. Na osnovu svega što istražujem verujem da ćemo se vratiti poštovanju prirode, shvatiti koliko od nje zavisimo jer u svom antropocentrizmu zaboravljamo da, kad god dođe do borbe čoveka i prirode uvek će pobediti priroda. Prava sreća dolazi iz razmene energija, iz spoznaje činjenice da smo svi povezani. Kad pažnju sa onoga kako smo odeveni i kakav auto vozimo pomerimo na pitanja ko smo, čemu težimo, zašto živimo... otvara se ogromno prostranstvo unutar našeg bića koji je jedini realni izvor sreće."

Kada ste i kako počeli da se interesujete za teme o kojima govori vaš serijal?

"Život me je sve vreme vodio ka Kosmosu jer sam stalno tražila odgovore na pitanja ko smo. Ipak, čini mi se da je Koeljov "Alhemičar" koga sam pročitala pre petnaestak godina bio inicijacija u ove teme. Nakon toga sam pročitala stotine knjiga iz oblasti o kojoj pričamo, a ideja o serijalu nastala je zahvaljujući prijateljstvu sa homeopatkinjom Tatjanom Karajanov i njenim prijateljima lekarima, koje zanima alternativan pristup zdravlju i lečenju. Kada sam dublje ušla u svet homeopatije, promene u meni su postale dublje i utemeljenije. Počela sam da obraćam pažnju na kvalitet svojih misli. Tako su stvoreni uslovi za pokretanje serijala Kosmos.

Da li su vas saznanja koja ste dobili učeći svaki put ispočetka o obalstima kojima se bave vaši sagovornici obogatili, učinili zadovoljnijom osobom, ili su povećali košmar koji je čest pratilac i posledica gladnih znanja?

"Obogatile su i mene i moje odnose sa onima koji ulaze u moj mikrosvet. Probudile su mi radoznalost: kao kad otvorite jedna vrata i zakoračite u prostoriju iz koje vodi stotinu novih koja čekaju da budu otvorena. Taj proces nema kraja i u meni budi veliku radost. S druge strane učim da u sebi prepoznajem ono što je važno da bude prepoznato i kako vreme odmiče sve više shvatam kako malo o sebi znam i koliko je važno da se bavimo sobom, da bismo mogli da se bavimo drugim ljudima. Kada sam začeprkala ispod površine, videla sam šta sve ima da se popravi, šta sve treba sebi da oprostim, na čemu sve treba da radim... Sve sam mirnija, opuštenija i srećnija."

Šta je najvažnije što ste implementirali u sopstveni život od svega onoga što ste čuli od svojih stotinak sagovornika koji promišljaju o mestu i sudbini čoveka u vremenu?

"Mislim da je to poverenje. Da postoji Univerzalna inteligencija, Viša Sila, Bog - kako god to zovemo... da sve ima smisla jer smo svi deo velike kosmičke celine. I svi smo uposleni da bi ta celina mogla da napreduje. Činjenica da je materijalna stvarnost koju opažamo čulima samo delić nečega mnogo većeg i značajnijeg, a o čemu često govore moji gosti, pomogla mi je da odlazak voljenog bića lakše podnesem. Utehu ne mogu nigde da pronađem, ali smisao mogu jer znam da je duša večna, da je ovaj život samo jedno u nizu naših iskustava i da ćemo se još mnogo puta sresti u nekim drugim iskustvima. Važno je da u svakom danu damo svoj maksimum, a za sve što se događa postoje razlozi sve ima viši smisao. Uostalom - to je ono čemu nas odvajkada uče mudraci: ne brinite, postavite svoju nameru, a kako će se to realiziovati nije vaš posao.

PageBreak

Recept za uspešan život

Kako zamišljate svog gledaoca?

"On je radoznao i zapitan čitavog života, spreman je da više od drugih otvori svoj um ne pristajući da bespogovorno usvoji sve ono što nameće globalizam ili ono što mu je putem vaspitanja, obrazovanja i medija servirano. U stalnoj je potrazi za drugačijim, višim smislom. To nisu osobe, to su bića neograničena godinama, polom, uverenjima i obrazovanjem."

Pojam uspeha je subjektivna kategorija, svako ga za sebe definiše: kakva je vaša intimna definicija i da li se smatrate uspešnom osobom?

"Uspešan je onaj čovek koji se ujutro budi radostan i uveče, kad  "prelista" dan, zadovoljan leže. Ako u tom prelistavanju bude poneko dobro delo, i makar mali pomak u buđenju sopstvene svesnosti, onda je to uspeh. Po tom sam kriterijumu prilično uspešna."

Šta sve po vašem poimanju ulazi u pojam onoga što nazivamo ličnim razvojem?

"Ljudsko biće u sebi sadrži sva potrebna sredstva za postizanje najvišeg stepena mudrosti, ali je potrebno da na tom putu, obraća pažnju na ono što se unutar njega dešava. Od toga nas odvaraćaju okolnosti u kojima živimo, televizija, novine, susreti s drugim ljudima. Mi stalno rešavamo probleme koji nisu naši. Kada, na primer, uključujemo televizor, trebalo bi da se zapitamo šta to hoćemo da pogledamo, šta će nam to doneti, kako će nas obogatiti. Da li će svađa s prijateljima oko politike bilo šta izmeniti u našim, njihovim životima ili na globalnom nivou. Nismo naučeni da je važno da razmišljamo o sebi, a ja nikad ne zaboravljam nešto na šta me je podsetio moj instruktor joge: stjuardesa vas u avionu uvek upozori da ukoliko dođe do pada nivoa kiseonika, majka najpre treba sebi da prisloni masku, pa tek onda detetu. Ako ona ne bude mogla da diše, neće moći da pomogne nikome, ni svom detetu.To važi za sve nas: moramo da budemo dobro, da bismo drugima mogli da dajemo. To znači da stalno treba da se pitamo o čemu razmišljam, kako se osećam, zašto se tako osećam, zašto reagujem na određeni način, šta mogu da uradim da bih se osećala bolje. Bez osude i razvijanja krivice jer za sve postoji neki razlog, ali sa svešću da sledeći put popravimo svoje ponašanje i delanje. Tako se budi svesnost, a to je osnovni put samorazvoja.Osim toga, čovek je dužan da se bavi sobom i u fizičkom smislu, da posveti pažnju svom prevoznom sredstvu koje se zove telo: već deset godina svakodnevno radim vežbe  "Pet Tibetanaca", praktikujem jogu, hranim se vegeterijanski."

Bili ste tri puta prvak Srbije i deveti u svetu među novinarima-skijašima, a aktivno ste se bavili i atletikom... to ukazuje na borbenost i takmičarski duh...?

"Celog života sam verovala da moram da budem borbena i ako je moguće najbolja, pa sam tako bila brža od svih dečaka u ulici, najbolji novinar skijaš i to iz ravnice - i još svašta. Na ovom nivou mog ličnog razvoja taj deo ličnosti je nešto što je moj najveći izazov. Danas shvatam da nas to - da neko od nekog mora da bude bolji - odvodi na teren filozofije života u koju više ne verujem. Šta znači biti bolji u jednoj oblasti života? Svi smo u nečemu bolji od drugih, ali u svemu drugom nismo... čemu služi to merenje i upoređivanje kad smo svi povezani? Shvatila sam da me moja potreba da budem bolja od drugih, a često mi je to uspevalo, odvajala od ljudi.

"Sreća počinje u onom trenutku kada shvatimo šta je sve moguće". Jeste li definisali pravac u kome ćete dalje da se krećete da bi ste bili zdraviji i srećniji?

"Pravac je onaj koji zacrta srce. To znači da slušam sebe: s kim mi se provodi vreme, koja hrana mi se jede, koja muzika mi se sluša, šta mi se čita. Samo osluškujem unutrašnji glas i više nemam dilema: da li, možda, ipak, da li bi bilo pametno i korisno... kada treba da učinim neki izbor zapitam se ono što ono što Nil Donald Volš predlaže u svojoj knjizi  "Razgovori s Bogom": Šta bi ljubav na mom mestu učinila? Nekada može da nam se učini da takav izbor nema smisla, ali kad god poslušamo odgovor koji dođe iz srca - nećemo pogrešiti. Osim toga, sada imam i dovoljno godina da uradim rekapitulaciju svojih odluka i jasno vidim da su me svi iskreni, autentični postupci vodili ka boljim sferama mog života."

I za kraj vas pitam ono što vi pitate sve svoje sagovornike: Ko smo to mi?

"Usudiću se da citiram jednog od mojih gostiju, ali je to i nit koja se provlačila kroz iskaze mnogih mojih sagovornika (a to su ljudi koji vide dalje i ne gledaju samo očima): "Mi smo zgusnuta svetlost koja je došla ovde da bi iskusila mnoga iskustva i da bismo tako napredovali". Da bi ta svetlost sve jače sijala, potrebno je da shvatimo da njen izvor nije u spoljašnjem svetu, nego se nalazi unutar nas, u obliku ljubavi koja je večna. Ta ljubav i najveću tugu obasja svečanim bojama, a svakodnevicu ispuni čudima."