KLOVN BUDISTA NAS UČI LJUBAVI, SREĆI I KAKO DA SE SMEJEMO: Za Martija Levina godine su samo broj, a duša se večno igra!

Ukoliko ste ljubitelj dokumentarnih filmova koji vas razbuđuju iz stanja mesečarenja, začaranog kruga apatije i nezainteresovanosti, 14. Beldocs festival donosi upravo takve priče.

Performans kao umetnička forma donosi veliku mogućnost improvizacije, ali i neizvesnost. Jesu li zato očekivanja precenjena kategorija u umetnosti?

Kao reditelj sam shvatio da je teško imati specifična očekivanja kad se pravi film. Kao umetnik, reditelj, i neko ko se bavi svetom oko njega, moraš imati viziju za film.

Da li nas i u životu velika očekivanja sputavaju i donose razočaranja? Kako živeti bez njih?

Mislim da jednostavno mora da se živi život onakav kakav jeste. Mora da se živi iskreno, nesebično, i energično. To je ono što sam najviše naučio od Martija Levina, koji ima mnogo više životnog iskustva od mene. Mora da se živi u trenutku.

Postoji li mogućnost da znamo da smo na pravom životnom putu, makar bili i stari klovn sa zamišljenom, metaforičkom ptičicom na ruci?

Na sličan način kao i Marti, na neki način i ja verujem u metafiziku. Verujem da ne može uvek da se zna da li si na pravom putu u životu, ali je važno da veruješ da će sve ipak biti u redu.

U našoj zemlji postoje Cirkusfera i Inex cirkus teatar, ali se to i dalje smatra manje vrednim čak i od hobija, iako se ljudi time ozbiljno bave. Da li smo toliko udaljeni od ideje performativne umetnosti i cirkusa, jer ga u stvarnosti svakodnevno živimo?

Mislim da smo se kao društvo generalno udaljili od ulične umetnosti, zato što su ljudi generalno postali asocijalni. Mislim da ljudi danas generalno nisu dovoljno radoznali, pa se samim tim gubi interesovanje za ulično izvođenje. U isto vreme, zbog društvenih mreža, ljudi su postali jako ironični, i zbog toga je teško naći nekoga ko je čak i u svojoj umetnosti iskren.

Koliko je porodica važna u kreiranju ljubavi prema umetnosti, ali i ulasku i opstanku u njoj?

Još od detinjstva majka me je stalno vodila u bioskope. Odrastao sam okružen filmovima i poštovanjem za film kao umetnost. Zbog toga sam zavoleo filmove. Na sličan naćin, Marti je odrastao sa gluvim roditeljima, i zbog toga je kao dete zavoleo pokret i ples. Mislim da okruženje u kome odrastemo dosta utiče na to šta ćemo kasnije u životu zavoleti. Ipak, u isto vreme, postoji ideja “surrogate” porodice, ono što se zove treći roditelj. Mislim da porodica sama po sebi ne može da obezbedi opstanak i ljubav prema umetnosti, već mora da se nađe neki životni mentor,neko ko je takođe umetnik. Za mene je to bio profesor filma u srednjoj školi, a za Martija budistička zajednica.

Ko čuva naše "unutrašnje dete" dok smo mi "umorni od života"?

Mislim da je je ideja "unutrašnjeg deteta" baš u tome da je "unutrašnje." Pa takođe, i izvinjavam se što ovo nije neki super i dugačak odgovor, vi u sebi krijete unutrašnje dete. Marti dokazuje da je mladost stanje duha, a ne godine i fizička forma, i da svi na neki način čuvamo svoje "unutrašnje dete."

Film me podsetio na priču jednog klasičnog pisca o starcu koji "igra" svoj "zavodnički ples", iako više niko ne obraća pažnju na njega, sem verne supruge. Zašto smo opterećeni godinama, ograničavanjem ljudi na to šta mogu da rade, a šta ne, u zavisnosti od životne dobi, i zašto smo sve više distancirani i nezainteresovani za dešavanja, ljude i bića oko nas?

To je super pitanje. Ja imam "soft spot" za starce u filmu. Starci su dosta toga prošli u životu, i generalno postoji ta tema i tabu nasleđa među starijima u medijima, kao i strah da će biti zaboravljeni. Ali, u isto vreme, ovo je strah koji postoji kod svakoga. Skoro sve što radimo, radimo iz neke taštine ili da ne budemo zaboravljeni. Kao što sam pomenuo u prethodnom odgovoru, moderne generacije nisu toliko radoznale kao starije. I zbog toga, postoje velike generacijske razlike. Ne kažem da svima iz moje generacije fali radoznalosti, već generalno postoji narcizam zbog društvenih mreža. Ali šta znam, verujem da je moguće da su u istoriji svi bili isti, i da su i prošle generacije bile neradoznale i narcističke. Možda ja samo imam više informacija od svoje generacije.

Junak Vašeg filma je ne samo američki klovn-performer, već i budista! Mislite li da je to neobično ili pak sasvim logično? Da li je razigranost njegovog duha budizam samo učvrstio?

Kada sam upoznao Martija Levina, meni je on bio veoma zanimljiv. Baš taj kontrast je bio razlog što sam hteo da pravim dokumentarac o Martiju. Ali, dok sam snimao i radio sa njim, otkrio sam da njegov budizam ima veliku povezanost sa njegovom razigranošću i izvođenjem. Veliki deo budizma je čovekova interakcija sa svetom, i kako postoji u svetu oko njega. Ova dogma je centralna ideja i u profesiji klovna. Biti klovn znači da komuniciraš sa svetom oko sebe na veseo i inteligentan način.

Ko nam je "ukrao" slobodu da letimo poput ptice kroz život? Da li je klovn-budista iz Vašeg filma jedna od poslednjih otvorenih i neustrašivih osoba?

Ja sam u principu optimista. U zadnjoj scena filma, Marti svira pesmu sa mlađom generacijom. Svira sa ljudima koji su radoznali, neustrašivi, a pošteni prema Martiju. On nije poslednji otvoren i slobodan čovek, već neko na koga treba da se ugledamo, na njegovu znatiželju i mladalački duh. Na sličan način kao Džon Milton u knjizi "Paradise Lost", verujem da ljudi sami sebi kradu slobodu, i moraju da nauče da opet budu mladi, bez obzira na godine.

Izvor: Sensa / Autor: Lena Sudar