Portret umetnice Olivere Inđić: fotografije koje love beskraj

Oliveru je očarala moć slike, crteža i pokreta, a mene su očarale ona i njena umetnost – lakoća kojom se smeje, posmatra život kroz objektiv svog fotoaparata i donosi svu kompleksnost postojanja kroz šum povetarca iz dalekih krajeva, uhvaćen u sliku. Svojim fotografijama ispisuje knjigu snova, u kojoj svaka senka, iskra, emocija i borica dobijaju svoje mesto i ispunjavaju grudi posmatrača do tačke kada pomislite da će pući, ili vam se pak učini kao da je neko po grudima razlio najtopliju boju. U vremenu kada svako ima svojih pet minuta slave, a razne „zvezde” sijaju na svakom „uglu” ovog našeg neba, Olivera Inđić nas svojim postojanim kvalitetom i radom, nenametljivo podseća na koju stranu da okrenemo svoje reflektore i senzore.

U pokušaju da kroz ovaj intervju portretišem lepotu Oliverine nomadske duše, koja se ogleda i u njenoj spoljašnjosti, pitam je kako izgleda prenošenje poruke putem fotografije i zbog čega je izazovno. Odgovara mi da je fotografija magična, kao i pisanje, pokret ili bilo koja umetnost. „U zavisnosti od situacije u kojoj su fotografije nastale, da li su dokumentarne ili ne, postojaće i određeni izazov u njihovom stvaranju. Svakako, uvek fotografija nosi i delić nas, iako neretko pokušavamo da budemo distancirani od onoga što fotografišemo. Sve je izazov.”