Portret umetnice Olivere Inđić: fotografije koje love beskraj

Ipak, izazov i avantura ne predstavljaju prepreku za ovu umetnicu koja kroz njih zapravo pronalazi put samootkrivanja i upoznavanja sebe, a ne samo drugih kultura i naroda. Ne čudi stoga što voli knjigu Keneta Vajta „L’esprit nomade” u kojoj se, kako kaže, spominje taj unutrašnji i spoljašnji nomadizam. „Ljudi, kultura i mesta nas bogate zauvek i pomažu nam da lutamo unutar nas samih. A to naše ‘hodanje’ i pronalaženje je ono najkomplikovanije.” Upravo u tom „hodanju” Oliveri su u memoriji, u formi fotografije ostala urezana, kako kaže, mora sa svih krajeva ove planete, Istanbul i Turska, i drago mesto detinjstva, pored Dunava. Objašnjava mi da upravo univerzalna energija koja spaja gradove i ljude sa svih krajeva sveta omogućava da komuniciramo – „i mi sa ovog i oni sa ‘drugog’ kraja sveta, i pored Vavilona (mislim na kulu Vavilona i jezike koji su posle napravili pometnju među ljudima)”.

Koračajući na idealima radosti, zajedništva i ljubavi prema stvaranju, sa idejom nepostojanja granica, osim onih koje stvaramo sami u svojim glavama, postala je jedan od osnivača organizacije Murals Without Borders, organizacije koja je postepeno nastajala u Mardinu, dok je sa kolegama radila sa decom. „Bilo je tu više radionica. Pozorište, cirkus, oslikavanje zidova, pravljenje knjiga... Dva puta smo oslikavali zidove Mardina, a potom u Italiji. Imali smo i radionicebatika (radionice ebrua, tj. slikanja na vodi) u Beogradu nakon toga. U Mardinu su jedan veliki mural oslikavala kurdska, turska i deca iz Sirije. To je bilo nešto božanstveno i nešto što zauvek ostaje u sećanju – kada se jedan dan smejete u nedogled, najviše što možete, a drugi dan istom snagom plačete. Samo pričajući o tome, oduzela bih sav prostor namenjen našem razgovoru…”