Vizura trenutka uhvaćenog u večnost
Pomenula sam kako su pojedini američki starosedeoci smatrali da fotografija krade dušu, te stoga nisu želeli da se fotografišu. Ipak, Olivera mi kaže da fotografije ne kradu dušu, već samo čuvaju svetlo i momenat. „Možda tu nešto malo pozajmi. Otme trenutak! I dozvoli mu da nastavi da živi.” Ljudi na njenim fotografijama plene posebnom energijom, što potvrđuje da je lepota u oku posmatrača. I ona sama objašnjava da savršeno ljudsko telo predstavlja nametnutu normu, koja u stvarnosti ne postoji, a duša, duša je, kako priča, ono što je lepo, i upravo ona pleni tom energijom. „Božanstveno telo i prljavština unutar njega neće pleniti dobrim nikada. Lepota je u čoveku samom i onom koji je prepozna. Volim rečenicu Fernanda Pesoe: ‘O que vemos, não é o que vemos, senão o que somos.’ (‘Ono što vidimo, nije ono što vidimo, već ono što jesmo.’) Možda ona najbolje opisuje naš odnos prema svemu.”
Šta će nam njene fotografije reći, a što je golim okom nevidljivo, objašnjava mi, zavisi od nas samih – od toga da li nam fotografija dovoljno otkriva ono što je nevidljivo brzini kojom hodamo. Dok se trudi da samo fotografiše, donekle, kaže, pokušava i da objasni zašto živimo, šta je smisao i razlog života. „Kroz svoje fotografije postavljam pitanja. Ponekad ljudi imaju različit doživljaj iste fotografije. Svakako, emocije, dobrota, ona unutrašnja lepota, utiču na krajnji izgled fotografije, inspirišu – utiču na sve. Bez njih ne bi ni bilo fotografije, crteža, muzike, umetnosti. Neke fotografije bude spokoj, neke mučninu, neke postavljaju pitanja, neke objašnjavaju.”
Moru je Olivera posvetila posebnu pažnju i u septembru 2018. napravila izložbu Marinizmi. Zanimalo me je šta je nju privuklo ovoj nepreglednoj vodi. Iza malo pravih reči koje mi izgovara, a koje oduzimaju dah kao i njene fotografije, krije se okean ideja, misli, novih radova i ljubavi, a ja jedva čekam da isplove na površinu. Zamišljam to veliko plavetnilo dok mi govori: „Voda i more me zauvek inspirišu. Kao dete išla sam na ronjenje i to mi je bio jedan savršeni svet. Nema govora. Reči su zabranjene i tu ste sami. Voda guta reči. Mnogo sam crtala i crtam more i stene, a sada ih i fotografišem. Pozajmila sam reč Marinizmi (iako ona postoji i u drugom smislu) od Slobodana Tišme. Njegova knjiga to neizmerno i bezmerno more pomalo lovi, kao što i ja pokušavam. Ti Marinizmi se nastavljaju...”
Pitala sam je koliko je za njene radove bitna svetlost i na koji način se poigrava sa njom kako bi dočarala određenu osobu ili prostor, na šta mi odgovara da je svetlost neophodna jer ni bez nje nema fotografije, crteža, ni života. Sve zavisi od trenutka i prostora, a ona neretko beleži upravo onako kako zatekne atmosferu. Simpatično mi dodaje – „čini mi se, svetlost se poigrava sa mnom.” Oliverina kamera neretko je privučena lepotom i snagom prirodnog i životinjskog sveta, a dragi ljubimac, pas Ćićo, uvek je u krajičku ovog fotografskog srca. Dok je inspiriše život, polazi joj za rukom da sačuva uspomene sa putovanja, ukuse, mirise i atmosferu, kojima odišu njeni pejzaži. Objašnjava mi: „Možda se nekad uskladimo prostor, vreme i ja. Ne znam koliko mi uspeva...”
Ne usklađuje se Olivera samo sa prostorom i vremenom, već sjedinjuje i svoje posvećenosti ilustraciji, oslikavanju murala, crtanju, ali i pozorištu. Sve se one stalno prepliću. „Pre nekoliko godina sam bila delić pozorišne predstave Čarobni lavirint čula u Kardifu. Krenula sam kao neko ko pomaže oko scenografije, onog vizuelnog dela. A nastavila kao ona koja govori svoju priču tokom predstave. Kao dete, a i kasnije, išla sam kod Zorana Čalije u atelje. Mislim da je on početni i glavni „krivac” za preplitanje svega. Često smo boravili u domu za nezbrinutu decu, imao je pozorište Čarlinu. Slikali smo, sklapali scenografiju, da bi nas on sve posle ubacio u predstavu... U Sofiji sam takođe učestvovala na sličnom projektu pre koju godinu.”
Svestranost i interesovanja naše sagovornice dotiču i jogu, savremenu igru, balet… Ove aktivnosti je, kaže, neverovatno dopunjuju i oplemenjuju. Uče je kada nešto treba da se oduzme, a kada da se doda, inspirišući je i pomažući joj da fotografija ili crtež malo bolje „dišu”. Tako i pronalaze put do njenih umetničkih radova, umetnosti, koja se, kako i sama objašnjava, neprekidno menja, dok kao nepromenljivo obeležje „ostaje ona naša emocija, zbog koje nas prepoznaju.”
Izvor: Lovesensa
ISPOVEST ŽENE KOJA SE RAZVELA POSLE 33 GODINE BRAKA: "Uselila sam se u garsonjeru sa jednim koferom, bila sam presrećna"
VELIKI HOROSKOP ZA NAREDNIH 6 MESECI - OD JUNA DO DECEMBRA: Ovan postiže cilj i uspeh, Lav ulazi u novu ljubavnu vezu!
KAKO DA NOSITE PANTALONE AKO IMATE PREKO 50: 6 najboljih saveta profi stilista - izgledaćete mlađe, vitkije i super šik
PSIHOLOŠKI TEST - DA LI MAČKA SA SLIKE SILAZI ILI SE PENJE UZ STEPENICE: Odgovor otkriva kakva ste ličnost zapravo!
TEST LIČNOSTI OD 15 SEKUNDI, IZABERITE KOJA BISTE ŽIVOTNIJA NAJPRE BILI: Otkriva ko ste zaista i kako vas drugi vide!