Umetničko oslikavanje ešarpi od svile: Aleksandra Heleta Milošević pretvara emocije u boje

Kada se boje razliju i spoje, a misli dobiju ovozemaljsku, materijalu formu, priče i događaji se prepliću, stapajući se u Jedno, u mit koji leprša oko vrata. Bajke i sonate o životu pretočene u slike na svili više su od modnih detalja. Istkane od emocija, ove marame predstavljaju iskonsku želju za ljubavlju, prikazanu kroz umetničko oko Aleksandre Heleta Milošević, autorke više od 250 radova. 

„Moje slikanje na svili predstavlja ekspresiju svega što želim da kažem, odraz onoga što osećam i kako doživljavam određene stvari u svom životu i okruženju. Kao što je rekao naš Nikolaj Velimirović, „sve su to odjeci i slike zemlje, što ih moja isuviše vredna čula unesoše spolja i nagomilaše u umu mome“. A ja sam pronašla način da te odjeke pretvorim u boje. Trenutno je to moj poligon potpune nesputanosti duha i slobode, lišen bilo kakvih formi, pravila i obaveza, gde je jedino važno istinski preneti energiju, doživljaje i lični senzibilitet kako bi ih druga strana razumela i pronašla se u njima. U tom smislu, iako zahteva velike napore, trud, dobru organizaciju i podršku porodice i okruženja, potpuno nadopunjuje moj život koji se sastoji od poslovnih obaveza i porodičnih svakodnevnih situacija. Već sad sve to prožima jedno drugo, i postalo je sastavni deo mog života.“

Pomenuli ste jednu lepu misao: „Ali ko se barem jednom otisnuo u Kosmos, naučio je da tom momentu prethodi niz logično povezanih događaja, jedna složena i zanimljiva priča, ceo jedan mit.“ Kakav sled događaja i sinhroniciteta Vas je odveo na put svile?

Misao je moja, i nastala je otprilike u periodu kada sam na taj način počela da tumačim pojedine situacije iz života. Kao dete sam svirala klavir, završila sam osnovnu muzičku školu i bila na putu da se bavim muzikom, a onda me je težak splet životnih okolnosti odveo na neke druge strane. Ta želja da se bavim umetnošću, u smislu potrebe izražavanja, u meni oduvek postoji. Samo je bilo pitanje vremena kada ću dospeti na svoju Zvezdu. To bi mogla biti jedna priča, koja se odnosi na ovu misao, a moglo bi ih biti i još. Mislim da bi svako, ako dovoljno dobro pogleda u sebe, mogao prepoznati šta ga je dovelo baš na tu njegovu Zvezdu.

PageBreak

Poeziju će svi pisati

Autorka mi priča da je slikanje na svili stara istočnjačka veština i umetnost, nastala u Kini pre više od 2000 godina.

„U poređenju sa drvetom, kamenom ili bambusom u to vreme, svila je bila idealna kao platno za oslikavanje. Kineske zanatlije su pripremale svilene tkanine tako što su ih udarali o kamen da bi ih omekšali, zatim bi četkicama od životinjske dlake nanosili mineralne pigmente određenog kamena, mešajući ih sa nekom vrstom lepka, tako da su dela sačuvana vekovima. Današnjih poznatih tehnika postoji zaista mnogo ‒ batik, akvarel tehnika, rad sa zgušnjivačem za boju, korišenje alkohola, kombinacija sa morskom solju, šibori, ručna štampa i tako dalje, a umnogome zavisi i na kojoj svili se oslikava. Kada dođe do samog oslikavanja, svaka tehnika je lepa i izazovna na svoj način. Akvarel je veoma nežan i prozračan, a to razlivanje boja daje jedan predivan osećaj stvaraocu. Potpuno je zabavan, nepredvidiv, boju je teško kontrolisati, nikada ne znam gde će se dve boje tačno spojiti i beskrajno ga volim. Rad sa zgušnjivačem pomaže kontrolisanju boje, što ja često radim baš zbog svojih motiva, koji tako dobiju likovni karakter. Slobodnije forme dolaze vremenom. Moja mentorka Milena Čvorović, u čijem ateljeu sam stekla osnovna znanja iz ove oblasti, a kasnije i mnoga druga iz sveta umetnosti mode, uvek podržava slobodan izraz. Ona me je naučila da su izmene, pa i greške, deo procesa, i da ih se ne plašim jer me to može odvesti nekim novim rešenjima. Tako zaista i jeste ‒ čak i kada bih otišla u potpuno suprotnom smeru od planiranog, moja prvobitna ideja bila bi ili obogaćena, ili bi našla novi izraz. U principu, to zavisi i od stvaraoca. Poznajem žene koje oslikavaju svilu na jedan mirniji, klasičniji način i to, takođe, izgleda zaista besprekorno tačno i lepo.“

Svet živih boja koje se odupiru konformizmu: upoznajte Uroša Šanjevića, umetnika koji slika jedinstvenom Ebru tehnikom

Na koji način svoj unutrašnji svet prevodite na jezik svile?

To mi je omiljeni deo stvaranja. Obožavam taj period istraživanja po sebi. Čujem negde neku lepu muziku, nečiji glas, pročitam Jakšića, Crnjanskog ili Isidoru Sekulić, ukrstim ih sa ličnim mislima, izrazima i pričama drugih inspirativnih ljudi, kao i sa vizualima pejzaža, fotografija, arhitekture, svega što mi je zanimljivo, zagonetno i što smatram da se poklapa sa mojim vrednosnim sistemom. Od toga pravim jedan mentalnikolaž na kome docrtavam i dosanjavam sve ono što želim ili izbacujem iz sebe ono što ne želim. Osim što je stvaralački, to je jedan terapeutski proces, rekla bih. Tako se mašta, ali i izbacuje ono sa čime se teško suočavamo. Od svega doživljenog izaberem simbole, motive i paletu boja koja će najvernije da prikaže ono što želim. Na taj način nastaju moji radovi na svili od kojih posle pravim ešarpe, tunike, jastučnice, slike, zapravo, sve ono što osmislim da se može napraviti od tako oslikane svile. Tako je nastala i ideja da pravim mini kolekcije koje bi bile inspirisane jednom temom, a koju bi sačinjavao određen broj odevnih predmeta i predmeta za enterijer.“

Umetničkim oblikovanjem sopstvene energije sa energijama ljudi za koje stvara nastaju, kako kaže, autentični autorski radovi koji mogu da se ponesu sa sobom.

„Kao što je Branko Miljković rekao da će poeziju svi pisati, tako smatram da će svako svoju umetnost nositi sa sobom. To su lične, ali i inspiracije podstaknute pričama žena koje su mi ih ispričale. Na njih sam nadovezala neke lične, tako da to postane zajednička priča, koju niko ne zna, a koju određena žena nosi. I koja je hrabri, motiviše i jača. I toliko je to intimno i blisko između mene i osobe za koju radim, a u isto vreme je i dostupno svima da nadograde svoje emocije koje tu prepoznaju. Imala sam nekoliko radionica na kojima sam prenosila svoje znanje i jednu predivnu školsku aktivnost na času likovne kulture moga deteta, gde je svako od učenika slikao deo ešarpe koju su poklonili učiteljici. To su bili njihovi tragovi i vidim da im je to veoma bitno i značajno iskustvo. Učiteljica nosi rad koji su oni stvarali! Ljudi, deca, svi smo željni osnovne, bazične emocije, i kakve god da su okolnosti, to nikad neće biti uništeno. Uvek će autentična emocija i prava vrednost naći svoj put.“

PageBreak

Smiljka - snažna i nežna

Za Aleksandru je slikanje na svili zaista posebna čarolija. „Svila je sa jedne strane izuzetno nežna, a sa druge izuzeto čvrsta i može izdržati ogromnu težinu na svojim nitima. To joj daje karakter nežne, a snažne, kao što smo i mi žene, neretko. U tom smislu zahteva da joj se adekvatno priđe, da se adekvatno tretira, i na kraju, i čuva. Zato ne bih rekla da sam mnogo ograničena ‒ određene tehnike pružaju određene mogućnosti. U suštini, dopada mi se što je posebna, i kako baš tom svojom nežnošču umiruje moj nemirni unutrašnji svet, lagano prihvata moje nekad intenzivne ideje, kanališe ih, fokusira me i mislim da smo se baš pronašle, ona i ja. Mislim da, kada bih poželela da radim slike u klasičnom smislu, ne bih našla takvu konekciju. Možda zvuči čudno, ali tako je.“

Koji simboli i motivi se najčešće pojavlju u Vašim radovima? Ženski likovi i parovi prilično su zastupljeni.

Ja sam zaokupljena odnosima. Mislim da je (ne)adekvatan odnos osnov svega. I iz njega proističe sve dalje. Pod ovim podrazumevam i odnos između muškarca i žene, ali i druge međuljudskeodnose, odnose prema životu i životnim izazovima, kao i unutrašnje konflikte. Pokušavam da kroz izraz lica na likovima koje radim, devojkama koje nazivam Smiljka dam karakter, uz koji vezujem simbole. Zašto ima velike oči, zašto je mirnog lica, a nemirnog duha, kakve li ona odnose gradi? Šta je jača, a šta slabi? Šta je za nju ljubav? Kada je ljuta? Kakva je kad je tužna? To se sve može naći na licima koja oslikavam. Volim i često ispisujem note ili tekst na svili koji ima vrednost za nekoga. U poslednje vreme tražim neke nove izraze koji će definisati dinamičnost i naraciju onoga što želim reći.

Predeo slikan čajem: Danijela Odabašić koristeći čajeve i svetlost stvara slike koje nastaju iz njenog unutrašnjeg bića

Od ideje do realizacije, šta donosi jedan kreativni proces i u čemu je čar Vašeg unikatnog rada?

Dobijam zaista pregršt komentara i pohvala za svoj rad. Mislim da je ta autentičnost, gde izbacujem sirovu emociju, ali precizno osmišljenu kroz likove i motive kojima se bavim, kroz adekvatnu paletu boja, estetsku komponentu, ona tačka spajanja između mene i onoga ko to prepoznaje kao blisko. Zaista sam presrećna kada znam da moje radove nose i Maja, i Nataša, i Markova supruga, i Žoli, i da ih neko trenutno gleda u Pančevu, Banjaluci, Južnoj Africi, Francuskoj, Kanadi, itd. Dobijam pozitivne reakcije i pohvale od muške publike, što mi je posebno drago. Takođe, vredna pomena je i činjenica da su moje radove većinom uzimali za specijalne prilike u životima drugih ljudi. Uglavnom su narudžbe bile za poklon mami, sestri, kumi, prijateljici, bivšoj prijateljici, snasi, supruzi. Mislim da veće satisfakcije, moje sreće i potvrde da sam rođena kao umetnik, nema.

Izvor: Lovesensa