Čoveka ne čine njegove mogućnosti nego njegovi izbori, a oni uvek postoje, stalno smo na raskrsnicama i stalno biramo, kaže Dragan Jaćimović, prvi čovek iz Srbije koji se popeo na Mont Everest.
"Uz sami zapadni vrh, visoko na Kilimandžaru pronađen je smrznuti leš leoparda", kaže u predgovoru svoje knjige Snegovi Kilimandžara Ernest Hemingvej. "Niko nikada neće saznati šta je tražio tako visoko".
Alpinizam je sport neuporediv sa bilo kojim drugim jer u njemu čovek za protivnika nema drugog čoveka, nego prirodu. On nije prikladan da bude olimpijska disciplina, nedostaju mu popularnost i apsolutna merljivost. U planinama vlada disciplinovana sloboda. Gore nema podrške publike, ni aplauza. Alpinisti su osvajači beskorisnog. Zašto se izlažu strašnim iskušenjima na visinama na kojima lete avionom? Gore je nešto zbog čega se onaj leopard smrzao!
Dragan Jaćimović, prvi je čovek iz Srbije koji je 26. maja 2000. godine popeo najviši vrh na planeti, Mont Everest na Himalajima. Sportista je otkad je prohodao, a sa alpinizmom se susreo na tridesetodnevnom kursu letnje alpinistike u Sloveniji 1989. godine. Prošlo je sedam godina dok s Planinarskim savezom Srbije nije otišao na svoju prvu ekspediciju na Himalaje. Bili su dovoljni jedan udah i jedan izdah na jednom himalajskom vrhu 1996. godine da se "zarazi predvorjem neba" za sva vremena. Popeo je mnoge vrhove i smerove u našoj zemlji i svetu. Osnivač je prvog tima za ekstremne sportove u našoj zemlji (extremesummitteam.com) koji se na profesionalan način bavi celokupnim domenom ekstremnih sportova. Bio je na Himalajima 36 puta, proveo tamo ukupno više od godinu i po, pod njegovim vođstvom dvestotinak ljudi iz regiona stiglo je na prostore o kojima je sanjalo, ali, kao i mi, on više voli da govori o duhovnim dimenzijama koje penjanje na planine donosi, nego o samim rezultatima.
"Svako živo biće ima svoj Everest", kaže Dragan. "Ja sam ga osvojio fizički, a sada mi je preostalo osvajanje duhovnog Everesta. Ulažući godine napornog rada u alpinizam, osećajući neodoljivi poriv za prevazilažnjem sopstvenih granica, shvatio sam da ljudsku dušu ništa toliko ne može motivisati kao potreba da ostvari svoj san, ma koliko on naizgled bio nemoguć i neostvariv."
Rođen je i odrastao u selu Otanj pored Požege, odgajili su ga baba i deda kojima je zadao dosta briga jer je skakao sa mosta u obližnju reku i pokušavao da se popne na sve što vidi: drveće, krovove, okolna brda pa je iz detinjstva izašao s brojnim prelomima ruku, nogu, rebara, ključne kosti... Kada mu je bilo sedam godina pridružio se roditeljima u Lučanima gde je završio osnovnu, a zatim i Vojnu školu u Sarajevu, Karlovcu i Pančevu. Bio je oficir u tri države kako su one menjale statuse i nazive tokom prethodnih turbulentnih decenija. Skoro 15 godina radio je u Specijalnim jedinicama "Kobre", bio tamo i instruktor, ali se pre četiri godine povukao iz te službe i posvetio se alpinizmu. Svih tih godina adrenalin je bio ono što ga je nosilo: tri puta bio je sportista godine u vojsci i kasnije zaslužni sportista Srbije - maratonac, padobranac, ronilac, spuštao se paraglajderom od vrha do podnožja Mon Blana, a s Himalaja biciklom maunting-bajk...
Kakva je osećaj na tački iznad koje više nema ničeg osim neba?
"Vrh Mont Everesta je ustvari snežna streha od četiri, pet kvadratnih metara. Ispod se vide oblaci i nekoliko vrhova Himalaja viših od 8.000 metara koji paraju nebo. Čudan je osećaj kada stojite na krovu sveta, najvišoj tački naše planete, shvatate koliko ste mali, osećate se kao zrnce prašine. S te visine se vidi i blaga zakrivljenost planete Zemlje, ali ono što najviše osećate je neopisiv umor.
Na 3.000 metara počinje aklimatizacija, a zona smrti na 8.000 metara; nema dovoljno kiseonika, pa čovek mora da udahne deset puta da bi naparavio samo jedan korak. Telo užasno pati, krv se zgrušava zbog hiperprodukcije crvenih krvnih zrnaca. Česte posledice su visinska bolest, edem pluća i(li) mozga što može izazvati i smrtne posledice. Muka, napori, bolovi, polunesvestica, apatija... Sto metara pred vrh vi ste samo pluća. U borbi za vazduh čovek je toliko zadihan, da dobija i upalu trbušnih mišića od 60 udisaja u minuti, a normalno ne udahnemo ni 20 puta. Temperature se gore spuštaju i do 40 stepeni ispod nule, a udari vetra dostižu i do 100 km na sat.
U stalnoj ste opasnosti od lednika i lavina. Poslednji deo uspona je toliko težak da čoveka tera samo saznanje, da kad se popne, može da počne da se spušta. Po naporima alpinizam je jednak maratonu, ali traži i koncentraciju od koje vam život zavisi. Zamislite maratonca koji dok trči i igra šah bez table. Na vrhu ostajete 15 minuta - napravite nekoliko fotografija i - što pre nazad. Osećaj sreće stiže kasnije, kad se smirite i ugrejete dole u baznom logoru."
Šta je to u vama što vas stalno tera na istraživanje sopstvenih granica i volje?
"Godine 2007. Univerzitet Kembridž poslao je ekspediciju na Mont Everest koja je brojala pedesetak ljudi, a samo deset je imalo zadatak da penju na vrh. Nosili su holtere koji mere krvni pritisak i rad srca, na više punktova vađena im je krv da bi bila analizirana, ispitivani su nivo kiseonika u krvi i u mozgu, stanje jetre... U baznom kampu je bila oprema koja je te podatke mogla da obradi. Rezultati istraživanja bili su zapanjujući: oni koji su popeli vrh po svim medicinskim parametrima bili su mrtvi, a nisu, hodali su i disali. Gde su ljudske granice? Kada sam osvajao Everest na manje od dvesta metara do vrha pukao je ventil na mojoj boci za kiseonik. To su momenti koji ne mogu da se prepričaju: istrošenost tela, izmenjeno stanje svesti, hipoksija zbog nedovoljnog snadbevanja tkiva kiseonikom...
