Kad porastem, biću moj tata

Autentičan, iskren i svoj, reči su kojima bi se najkraće mogao opisati filmski, TV i pozorišni režiser, muzičar i profesor Milutin Petrović, iako bi on verovatno na neke od ovih odrednica (ili na sve) stavio veto. Zato što je autentičan, iskren i svoj. Za poslednjih pet godina snimio je samo jedan dokumentarni film "Novo je da sam zlostavljana" i režirao jednu pozorišnu predstavu "Ja sam muškarac, mnogo sam pametan, a ovo društvo ništa ne valja".

Da biste snimili film nije vam bilo ispod časti da radite sve što je potrebno da biste ga završili: osim scenarija i režije, bili ste i vozač, asistent rekvizitera, čistač na objektu...

"Zvuči romantično, ali su te stvari u izvedbi bliže panku. Film je moja opsesivna ljubav i ne lažem kad kažem da je to moj život. Zajahao sam talas na kome ne mogu da se ogrebem o novac, slavu i bogatstvo, nego sam morao sve da radim "na mišiće". Ne samo da nijednim svojim filmom nisam zaradio novac, nego sam udarivši tih nekoliko recki na svojoj biografiji ozbiljno oštetio i svoj i život svoje porodice. Ja sam toliko dobio od filmova gledajući ih i promišljajući o njima, da sam morao neke i da napravim... A opet, možda je gorivo kojim se sve to radi samo ego trip. Jedna od definicija pojma režisera je Last Man Standing, onaj koji će sve da izdrži, onaj ko je najpostojaniji, ali iz budističkih teorija ratovanja znamo da onaj ko poslednji ostaje na bojištu nije čvrst kao kamen, nego kao bambus - najsavitljiviji. Neki od onih koji i dalje opstaju na tom našem filmskom bojištu su za moj ukus suviše oportunisti..."

Zašto kažete da filmovi moraju biti lepši od života?

"To je rekao Hičkok. Film često optužuju da je tehnikalija za snimanje parčića života. Hičkok je rekao: 'Ako je tako, onda su moji filmovi - parčići torte'. Takođe se često kaže da je film život iz koga su izbačeni dosadni delovi. Lepše i više od života je dužnost umetnika, to potiče iz istog izvora iz koga je Dostojevski imao potrebu da kaže da će lepota spasiti svet. Ako umetničko delo život ne čini boljim, onda ono nema nikakvog društvenog smisla. Kada od nekog komada drveta napravite fenomenalnu gitaru, umetničko delo, onda seča drveta ima smisla. Veoma poštujem ljude koji nešto prave: automobile, mostove, kuće...

Veliki je problem savremene civilizacije i medija koji se najviše bave glumcima, pevačima, režiserima, a nikoga ne zanima šta misli čovek koji pravi kanalizaciju za neko novo naselje. Da bi umetnost bila korisna, mora stvari da učini lepšim, da se bavi herojima, dobrim, a ne lošim primerima, zato i filmovi treba da budu veći od života. Stvarnost je svuda oko nas, a zadatak umetnika je da izdvoji nešto od toga, stavi ga u ram i kaže: Ovo gledaj!"

Rođen je na beogradskom Dorćolu gde su mu živela oba roditelja i njihovi roditelji pa se, zbog pristrasnosti prema tom, najstarijem delu srpske prestonice, smatra dorćolskim šovinistom. S jedne strane stana u kojem su živeli pružao se pogled na Dunav, a sa druge strane na bizone iz Zoološkog vrta koji su i prve životinje koje je u životu video i osetio čulom mirisa. Njegov otac je mašinski inženjer, a majka andragog. Milutin je jedinac, pa je u širokom porodičnom krugu bio obožavano dete. Kad je imao četiri godine njegovi roditelji su kupili pomenutu zemlju na obali Dunava i cela porodica joj se posvetila. Tu je naučio da pliva, da vozi čamac, a i danas provodi mnogo vremena u kontaktu sa zemljom, onako kako to rade poljoprivrednici. U gepeku svog automobila uvek, između ostalog, ima gumene čizme, pa je istovremeno i urbani i ruralni tip.

"Moj otac je ozbiljan zen master te organske bašte, a da to i ne zna. Gaji paradajz, luk, krompir, jagode, voćke, kajsije, grožđe, orahe... A ja mu pomažem kad god stignem i radim to s radošću. Jedno vreme sam ga nagovarao da ne prekopava zemlju sam, da uzmemo radnika, što je on uvek odbijao. Mislio sam da tako hoće da uštedi, ali nije u tome stvar. Kaže: 'Nije dovoljno da uzmeš ašov i prevrneš zemlju, ja sa njom razgovaram, a tokom svih ovih godina sam je dobro upoznao'. Jedno vreme je držao kokoške; događalo se da dođe kokoška i smesti mu se u krilo kao mačka. On je zato prikladnija Sensa ličnost od mene. Jednog dana kada porastem, ja ću da postanem moj tata."

PageBreak

Film je magijski ritual

Šta je najlepše što dobijate od filma?

"Napisao sam knjigu o tome, koja bi uskoro trebalo da se pojavi. Kada za, recimo, 300 godina ljudi budu gledali 20. vek, koji se inače smatra vekom pragmatizma, verujem da će ga videti kao najšamanskiji, najmagičniji period od kada postoji svet. Zbog filma. U celom 20. veku milijarde ljudi plaća kartu da bi sat i po sedeli u mraku i izlagali se stroboskopskom efektu gde sijalica od četiri kilovata usmereno bije u vaše oči koje su u mraku. Nikada, od nastanka sveta nije postojao takav magijski ritual, tako masovan, i tako očigledan. Iz filma su nastali mas­mediji, pa sada svuda, kao i ovde gde vi i ja sedimo nema ničega što nije artificijelno. Više utisaka, slika i znanja do ljudi stiže preko medija, nego preko stvarnosti. Znate da dolazi proleće više po reklamama koje gledate na televiziji, nego po oblacima ili drveću koje otvara pupoljke. A film je suština, majka celog tog jezika pokretnih slika koji nas je okružio."

"Agi i Ema" prvi je film za decu koji je kod nas snimljen nakon pauze od 20 godina...

"Kada sam pročitao tu neveliku knjigu ličila mi je na one Antoana Sent Egziperija, i bila je nekako potpuno nezaštićena od mogućih napada. Danas, u ovoj džungli, retko ko postavlja stvari na mesto koje je izloženo mogućim udarcima i uvredama. Ako ih i postavi, onda to umetničko delo mora da bude u nekom kung fu položaju, cinično i spremno za tuču. Roman Igora Kolarova je, međutim, knjiga koju svaki grubijan može da napadne kako god hoće i ona se neće braniti, ali joj niko ne može ništa. Poželeo sam da imam isti takav film."

Pitanja: ko sam ja, odakle dolazim i kuda idem, kome pripadam i kakvo je moje mesto u Univerzumu, pitanja su koja se nalaze u osnovi svakog traganja koja, kao skrivene potencijale, nose svi ljudi na našoj planeti. Bavite li se tim temama?

"Nemam nikakvu dilemu oko toga da je najveći od svih pisaca Dostojevski, a najveći među slikarima i vajarima Mikelanđelo, zato što su, u stvari, sve što su radili bili pokušaji da dokuče odgovore na ovo pitanje. Bez obzira na postmodernu, ljudska suština je upravo u tome: svi znamo da smo prolazni i mi i naša deca, a ne znamo šta se dalje dešava. Ono što nas uznemirava je što mi ne odlučujemo o dve najvažnije stvari u životu: sopstvenom rođenju i sopstvenoj smrti. Smisao umetnosti je, između ostalog, da pogleda s one strane i ukrade od neznanja pretpostavke o konačnosti ili beskonačnosti."

Šta može da vas nasmeje?

"Mesije današnje komedije Bil Hiks i Luis Si Kej, američki stendap komičari i socijalni kritičari. Njihov posao jeste da su pre svega komičari, ali je njihova suštinska delatnost vezana za vaše prethodno pitanje. To su ljudi koji su na dubokom tragu pitanja: ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo, ali na način vremena u kome sada živimo, jer se ta pitanja više ne postavljaju onako kako ih je postavljao pesnik romantičar sa nadlanicom na čelu, u pozi Rodenovog mislioca - nego pričajući bezobrazluke u mikrofon. Dok ih slušate, gušite se od smeha, ali oni u isto vreme otvaraju socijalne i političke teme sa iskrenošću, dubinom i oštrinom kakvu su imali samo proroci. Mislim da je Bil Hiks jedan od najvećih mesija mog vremena, a da je Luis Si Kej čovek koga bih ja predložio da u naše ime pregovara sa vanzemaljcima ako bi došli da kontaktiraju sa nama, jer je po mom mišljenju on najviši primerak vrste kojoj pripadamo."

PageBreak

Verujem u utehu

Živimo u vremenu u kome su strah, poslušnost, hipokrizija i ravnodušnost proglašene jedinim ispravnim društvenim vrednostima... Čestiti ljudi osećaju se strancima u kulturi koja im ne daje odgovore na egzistencijalna pitanja, a ne uspevaju da oglase svoj protest kreativnom avanturom - kako da se čovek snađe u svemu tome?

"To je poslednjih 20 godina jedno od najvažnijih pitanja u ovoj zemlji, na jeziku kojim govorimo. Teško je to pitanje, ja ga doživljavam kao bljesak pred očima zbog koga instiktivno moram da ih zatvorim. Mislim da mi svi živimo instiktivnu reakciju na tu stvar, da nismo ni svesni koliko ljudi se povuklo u svoje mehuriće, u velikoj meri žive izolovano, nalazeći utočište, na primer, u internetu. Odrasli smo u civilizaciji koja ljude deli na pobednike i gubitnike. Uveravaju nas da, ako si umetnik i imaš šta da kažeš, treba to da učiniš, svejedno s kim sarađivao, ali ja mislim da danas - koliko si luzer, toliko si okej.

Ipak, moram da dodam da se ne brinem za opstanak pojmova kao što su istina, ljubav i sloboda - oni se tradicionalno u istoriji ljudskog sveta zovu Bog, pa je i naša nelepa stvarnost izbušena hiljadama kanalića u kojima žive fenomenalni ljudi koji nešto stvaraju, rade, govore. Na primer godinama se ponavlja da je ovde umro rokenrol, da su pobedili narodnjaci, a vi odete u zgradu BIGZ-a i vidite da tamo svakog dana svira 50 fenomenalnih bendova. Kao pečurke, stalno se pojavljuju neki novi fini ljudi. I nije problem finih ljudi što žive u Srbiji, nego je problem Srbije što ne živi sa svojim finim ljudima..."

Jedan od vaših "mehurića" je vaša gitara?

"To što se generacijski zvalo albumi, sada se zove setovi i ja sam u poslednje dve godine uradio tri takva seta sa po sedam mojih pesama, a na svakoj je uvek i jedna obrada neke pesme Taunusa Van Zanta. Sada spremam sa drugarima i četvrti takav album. Nikad srećniji nisam bio. Ako već ne mogu da radim ono što najviše volim, da snimam filmove, ovo uživanje sa gitarom mi ne mogu oduzeti. Od svih načina umetničkog izražavanja muzika je najlepši, jer ima neku neobjašnjivu iracionalnost: kako mi to razlikujemo harmonične od neharmoničnih zvukova, to je tako dirljivo. Najveći argument da ta bića - homo sapiensi - vrede jeste činjenica da postoje muzika i instrumenti.

To je potpuno neobjašnjivo. Razumljivo je zašto je čovek napravio luk i strelu, točak ili most, ali - zašto peva? Kako je čovek smislio da zategne strunu na instrumentu ili izbuši rupice na šupljem komadu drveta i kako je na kraju to dovelo do Mocartovog Rekvijema... to je potpuna misterija. Uz sve to, dok se muzika praktikuje i kao izvođenje i kao slušanje, postoji i ozbiljno fizičko uživanje u tome, čovek se oseća dobro kao dok se kupa u reci."

Ša biste, ako ne cenzurišete svoje snove i želje voleli da u umetnosti još uradite?

"Velike komercijalne filmove, istorijske, o Kralju Milutinu i Simonidi, ili Despotu Stefanu Lazareviću, na primer. Kad kažem velike mislim na mogućnost da se izražavam filmskim sredstvima koja su uobičajena u narativnom filmu, da imam dobar zvuk, scenografiju, kameru i glumce koje stvarno želim. Ja sada imam 52 godine. Moj omiljeni režiser je Džon Ford koji je svoje najbolje filmove snimio između 55. i 65. godine života. To je doba kada režiseri treba da urade pet - šest filmova koji ostanu iza njih. Najbolje bih bio iskorošćen kada bi mi bilo dozvoljeno da uradim nekoliko velikih, zrelih, odraslih filmova. Moram da dodam da sam za odgovor na ovo pitanje morao da upotrebim ogromnu količinu necenzure."

U šta verujete, čime se hrabrite u teškim trenucima?

"Ja sam hrišćanin, verujem u utehu. Mislim da je uteha jača od svakog iskušenja, od svakog bola, koliki god da je. Čuo sam priču o baki koja je, dok su je tešili nakon smrti njenog brata rekla: 'Nemojte da se brinete za njega, on je doživeo 90 godina, a da se nije sreo sa životom'. Pod 'sresti se sa životom', podrazumevaju se ozbiljne stvari, veliki lomovi ili nedaće koje ljudi dožive. Ja sam se, hvala Bogu, malo sretao sa životom, ali u trenucima kada su mi se dešavale neprijatnosti uvek je postojao glas koji mi je govorio: 'Sve je uredu, sve je dobro'. Ta poruka je na neki neverovatan način jača od straha od smrti. Nisam ja baš toliko glup da zbog straha od smrti verujem da ima Boga, kako to objašnjavaju ateisti. Verujem u to zato što mi to govori moj život koji nije kratak."

Koja tri filma ne smemo da propustimo, bez obzira na to da li volimo ili ne volimo film?

"Napisao sam knjigu '52 idealna filmska vikenda', pa ne bih mogao da izdvojim samo tri. Istorija filma se sastoji od stotina, hiljada remek dela. Svojim studentima predlažem da naprave liste: kojih deset filmova je najvažnije u istoriji filma; koji su vaših deset omiljenih filmova; koje bi filmove ti voleo da si uradio; koje filmove bi voleo da ljudi misle da si ti uradio; koje filmove misliš da bi neko trebalo da pogleda... Ova pitanja su dobre vežbe za ljude koji vole film, važnije je da oni odgovore na neka od tih pitanja, nego da ja izdvojim nekoliko."

Šta činite da biste bili zdravi, mirni, opušteni i radosni?

"Dunav. Priroda. Hektar moje zemlje koju sam pomenuo, a to znači: vrbe, blato, trava, mravi, mačke, psi, komarci, hladnoća, kiša, vetar, sunce, čamac, pesak, kamenje, ose, bagrem, kajsije, pupoljci, gušteri, krtice, vrapci, sekira, balvan, vatra, paradajz, šljive, kazan za rakiju, ašov, motika, leja mladog luka... Odem tamo i sve je dobro. Sve je okej."